Gradnja metroa opasnost za vodoizvorište

Predlog Zakona o metrou koji je krajem aprila usvojila vlada, mogao bi, kako je nedavno najavio Ivica Dačić, predsednik Skupštine Srbije, da se nađe na predstojećoj skupštinskoj sednici. Zbog ove odluke vlade već su se oglasile organizacije civilnog društva koje, preko društvenih mreža, traže raspisivanje referenduma o izgradnji metroa na Makiškom polju.

Koliko bi izgradnja decenijama čekanog metroa mogla da ugrozi postojeće vodoizvorište u širokom obodu reke Save, pitanje je o kome već mesecima raspravlja stručna javnost.

Da nam je metro, čija je izgradnja prema istorijskim podacima trebalo da počne još krajem 19. veka, 1883. godine, preko potreban, niko ne spori. Ali i dalje nije jasno koliko bi i da li bi on mogao da ugrozi postojeće vodoizvorište i snabdevanje grada dobrom i zdravom pijaćom vodom.

Prema izjavama gradskih čelnika, ne postoje razlozi zbog kojih metro ne bi mogao da se gradi na Makiškom polju jer je zona vodoizvorišta pre osam godina smanjena. Zbog toga, tvrde, izgradnja metroa, ali i planiranog stambeno-poslovnog kompleksa, neće uticati na vodozahvat u savskoj dolini.

Smanjenje zone vodoizvorišta preporučio je Institut za vodoprivredu „Jaroslav Černi” koji je 2013. godine radio ispitivanja ovog terena. Njihov izveštaj o smanjenju zona zbog pomeranja podzemnih voda usvojilo je tada i Ministarstvo zdravlja. To su bili dovoljni razlozi da se krene sa planovima o izgradnji metroa. Još u decembru kada je Skupština grada usvojila Plan detaljne regulacije koji omogućava gradnju na delu Makiškog polja reagovali su stručnjaci Rudarsko-geološkog fakulteta, Hemijskog i Fakulteta za fizičku hemiju, Srpskog hemijskog društva, Građevinskog fakulteta, poznavaoci podzemnih voda Srbije, smatrajući da treba da se urade dodatne analize pre svih radova.

Zašto je Makiško polje toliko važno objašnjava i prof. Branimir Jovančićević, sa Hemijskog fakulteta.

– Makiško polje sa svojim reni bunarima pripada aluvijalnoj formaciji reke Dunav i njegovim pritokama Savi, Drini i Velikoj Moravi. Beograd se skoro u potpunosti snabdeva kada je reč o proizvodnji pijaće vode iz reni bunara sa Makiškog polja jer je kvalitet te sirovine izvanredan. Reka Sava praktično udara u obalu gde se nalazi Makiško polje i onda se sistemom ljuspi probija kroz aluvijalnu formaciju. Na tom putu se „susreće” sa neorganskom okolinom, prečišćava se i tako prečišćena dolazi do rezervoara, a zatim do izgrađenih reni bunara dubine dvadesetak, tridesetak metara – objašnjava Jovančićević.

Slikovito rečeno, Sava udara u Makiško polje, širi se kroz njega, kao da nastavlja svoj tok, ali ne izlazi na površinu. Ona prolazi kroz slojeve šljunka, peska i drugih silikatnih minerala nataloženih hiljadama godina, čisti se i tako prečišćena dolazi do reni bunara.

– Da se savska voda širi putem pukotina i pora, onda ne bi bio problem. Mi bismo morali da brinemo samo o rezervoarima i reni bunarima. Ali ne, savska voda migrira lepezasto kroz Makiško polje, zbog čega je potrebno da se ona štiti u širokom pojasu – ističe Jovančićević.

Do ovih otkrića došao je i pokojni Petar Pfendt, profesor Hemijskog fakulteta, koji je ispitivao zagađenje Makiškog polja fenolom još devedesetih godina prošlog veka.

– Pomeranja voda su moguća, ali ta voda na kraju ipak dođe do velikih rezervoara. Upravo ovo je razlog da se štiti što veća površina Makiša, a ne da se sužava zaštićena zona vodoizvorišta – kaže Jovančićević.

U Srpskom hemijskom društvu smatraju da nije smelo da se uđe u ovakav veliki poduhvat, a da se prethodno ne uradi jedno opsežno istraživanje koje bi obuhvatilo eko-hemijska, geohemijska i hidrogeološka istraživanja celog područja. Da se tačno proceni gde je to mesto koje može da se „napadne”, a šta je to što ne sme da se dira. Jer može se dogoditi da se zakači dobar deo nečega što je mnogo vrednije od samog metroa.

Prema postojećim planovima, kako saznajemo, metro bi trebalo da se ukopava do dva metra u zemlju, ali da se taj prostor naspe u visini od četiri do pet metara zajedno sa šinama. To bi onda značilo, kako kaže Jovan Despotović, profesor sa Građevinskog fakulteta, da metro može da se, prema postojećim planovima, izgradi, a da ne ugrozi reni bunare. Ali pre toga moraju da se preduzmu određene mere zaštite.

– U prvoj zoni zaštite mora da se ispita postojeće stanje reni bunara, da se utvrdi zagađenje koje dolazi od starog Obrenovačkog puta uz Adu Ciganliju, zagađenje koji dolazi od deponija uz ulicu koja od Železnika vodi ka Obrenovačkom putu i zagađenje od naftnih rezervoara benzinske pumpe koji se nalaze uz reni bunare, kao i da se istraži uticaj poljoprivrednog zagađenja na Makiškom polju, ali i iz zaleđa iz surčinskog dela. A u drugoj zoni da se organizuje, projektuje i realizuje kompletno i neprestano nadgledanje kako bi se sprečilo zagađenje – kaže Despotović.

On ističe da je neophodno da se utvrdi sadašnje stanje bunara da bi se znale mere zaštite koje se moraju tražiti od metroa i budućih investitora.

Da li zajedno mogu i metro i voda, trebalo bi možda ponovo proceniti. Uraditi dodatne stručne analize i to pre nego ijedna kašika bagera iskopa zemlju na Makiškom polju.

Možda bi to, nakratko, odložilo početak izgradnje, ali bi se tada tačno znalo šta, gde i kako može da se radi – zarad napretka, ali i očuvanja onoga što nam je dato.