Председништво, последњи чин

Гледајући у Борисава Јовића, Стјепана Месића и Васила Тупурковског, тридесет година касније, јасно је неколико ствари: СФРЈ није имала имала никакву шансу да опстане, рат је био неизбежан, а тројица старих момака који су седели преко пута нас били су само технички извођачи гробарских радова. Рака је већ одавно била ископана, они су само набацали земљу преко ковчега.

Ирационалну међунационалну нетрпељивост која је прерасла у мржњу, ендемске психозе, терет историје, распад комунизма и Запад који је скршио Горбачовљев СССР, схватајући да је Југославија постала превише доминантна на Балкану и да је треба раставити на посвађане државице чија ће се нетрпељивост одржавати као константа, до дана данашњег и ко зна још докле, нису могли да спрече ни много јачи играчи од Јовића, Месића и Тупурковског.

Идеја „Политике” да их окупимо поново за истим столом, у годишњици крвавог распада, није била само новинарска жеља да се открије топла вода и евентуално ексхумирају нови историјски узроци распарчавања велике земље и грађанског рата већ да и данашње политичке елите на Балкану обнове градиво и подсете се како се морамо коначно одрећи колективног усуда који нас тако неодољиво спаја: напишите најгори могући сценарио и он ће се сигурно догодити! Поновно окупљање крњег председништва могла је да организује само „Политика”. Са том чињеницом сложили су се и Бора, и Стипе, и Васил. Са осталим медијима у Србији и бившој Југи не би ни под којим условима заједно сели за правоугаони сто, који толико подсећа на онај у некадашњем СИВ-у. Тако је најстарији лист у овом делу Европе поново показао свој утицај у време експанзије телевизија, портала и друштвених мрежа.

Није овде реч о новинарском ликовању, већ о препоруци млађим генерацијама да сазнају нешто више о разлозима зашто смо сви, од Вардара па до Триглава, били онакви, а постали овакви!

Авантура организације, окупљања и разговора са председничком тројком показала је да је „Политика” не само професионални већ и морални оријентир како Србије, тако и бивших братских република иако је и сама пролазила кроз фазе професионалног посрнућа у доба када је Југославијом владао колективни орган.

Децо, на вама је избор: хоћете ли читати како се земља меког социјализма претворила у буктињу када се на њу срушио Берлински зид, уз недорасла републичка руководства и дезоријентисану ЈНА, или ћете дозволити да вас бомбардују информацијама о брачној кризи Ђоганија старијег и уласку Јупитера у знак Риба.

Недељама смо одржавали комуникацију са Јовићем, Тупурковским и Месићем. До последњег часа очекивали смо и долазак Богића Богићевића, Србина из Сарајева који је на седницама председништва био приклоњен тројци из Љубљане, Загреба и Скопља. Из здравствених разлога Богићевић није допутовао иако је био један од највећих заговорника нове седнице.

Бора Јовић, који је у оно време важио за тврдог Милошевићевог човека, послат у врх федерације да преговара са тешкашем Месићем, партизаном који је прешао пут до маспоковца, а потом убачен у Туђманов ХДЗ, са мисијом диверзанта у Београду – у почетку се нећкао. Јовић се, наиме, често током наших преговора питао хоће ли се Месић осећати победнички у Београду. Када је Бора коначно пристао, предложио је да Стипе и Васил дођу у његово родно село Никшић, у срце Шумадије. Епидемијски разлози су ипак спречили путовање. Штета, било би драгоцено видети Месића међу Шумадинцима.

– За све је крив краљ Александар – рекао ми је Јовић уз сочну псовку, када сам таксијем дошао по њега како бисмо стигли у Хотел „Москва”. Због проклете короне последњи чин Председништва, у који смо кооптирани Жељко Шајн, Марко Албуновић и ја, изведен је у соби краља Милана. Још се нисмо договорили коју смо републику заузели. Некадашњим комунистима није сметао монархистички кутак: Бора Јовић је, стасавајући као политичар, уз неопходну дозу Маркса и Тита, касније своје некадашње идеологе из Србије, а нарочито маршала, оптуживао за плански распад Југославије који сеже чак у Дрезден и Четврти конгрес КПЈ 1928. године.

Са Месићем и Тупурковским поздравио се ударцем лактом. Разговор је трајао три часа, уз повремена вербална кошкања Јовића и Месића и уздржаност Тупурковског, коју је стекао као некадашњи шеф омладине Југославије, са посебном привилегијом да и у аудијенцију код Тита долази у разнобојним џемперима. Узгред, Тупурковски је спавао у хотелској соби где је основан Олимпијски комитет Србије. Иначе, скопски Џемперовски, како су га називали, 29 година је био председник Олимпијског комитета Македоније.

Јовић у 93, Месић у 87. и Тупурковски у 70. години – били су необично енергични и живахни. Разговарали су о Слоби, Туђману и Уставу из 1974, Цимерману и Кадијевићу, Немачкој, Јасеновцу и Олуји, међусобним, добро познатим оптужбама за изазивање рата, о ЈНА, која је тражила политичког спонзора, Геншеру и Митерану... Негде се изгубио генерал Благоје Аџић. Зар су га сви заборавили?

Бора Јовић, за кога се још у оно време знало да је умео да каже покоју Милошевићу, који га је потом почистио јер му је замерао што Миру Марковић из брачне собе увлачи у политику – био је годинама потцењен. У оваквој форми, међутим, данас би глатко прошао цензус.

Месић и Тупурковски возили су се по Београду под ротацијом, што их је подсетило на дане када су имали илузију да одлучују о нашим судбинама. Али, док су шетали, нико их није попреко погледао. Месић је констатовао како у Београду, у који је дошао да растури Југославију, није чуо ниједну ружну реч. „Београд је био и остао балканска метропола, прави космополитски град”, рекао је, уз још неколико сочних трачева из доба његове мисије у престоници Србије. Када га је ономад напустио, заборавио је одела.

Посетили су „Политику”. Пред сваку седницу председништва су је читали, а сада ће коначно бити прочитани. Желели су да посете ресторан „Новак”, надајући се да ће им се посрећити и да ће срести спортског владара света – Новака Ђоковића. У башти их је дочекао Нолетов отац Срђан, жалећи што је растурена најдивнија земља на свету. Звала се Југославија.

– То вам кажем као српски патриота. Штета што ја нисам био члан председништва – рекао им је отац броја један.

Приредио им је вечеру, а потом је Тупурковског и Месића увео у трезор где се чува највеће благо српског и светског спорта – 18 оригиналних Новакових пехара са гренд слемова. Месић и Тупурковски признали су да осећају да је Ноле и њихов, не само наш. Као што је то некада била и СФРЈ. Залагали су се за њен распад, али као да их осећај кајања, после толико година, није напустио.

Одлазећи, Јовић је грешком узео наш поклон намењен Месићу, а Месић дар за Јовића. Открићу вам једну тајну. Бора ме је замолио да предам његову књигу „Велика превара” Месићу и Тупурковском. Како сам морао да погледам у посвете, да не погрешим крајњег корисника – прочитао сам их. Обећао сам да ћу их чувати само за себе. Верујте ми на реч, ништа није онако како на први поглед изгледа!