Странка и(ли) држава

Демократска странка је стожер либералног блока око кога се, сва је прилика, формира нова влада Србије. Управо та странка има највећу одговорност за реализацију циљева за које су грађани гласали на председничким и парламентарним изборима. Наравно, успех читаве коалиције за европску Србију не би био тако значајан без доприноса коалиционих партнера, па и оних који свој повратак на политичку сцену дугују управо чланству у тој коалицији.

Ова (тривијална) запажања не би била вредна помена да се у току преговора о формирању нове владе не распламсавају полемике око тога да ли је и ко губитник у подели изборног плена. Постизборне борбе за синекуре нису никаква новост ни код нас ни у свету, али искуство владе покојног премијера Ђинђића показује да оне у Србији могу добити размере које угрожавају основне циљеве за које се чланови коалиције залажу. То искуство требало би да послужи и члановима актуелне коалиције. Прво наравоученије гласи: без обзира на оправданост захтева и аргумената, губитници у тим споровима су мале странке. Заиста, може ли ико без прелиставања старих новина да се сети назива и лидера свих осамнаест странака које су чиниле изворни ДОС? Насупрот томе, ДС је из тог спора изашла ојачана. Већ на основу тога политичка мудрост налаже уздржаност и меру у погледу захтева које се постављају пред ДС, и више разумевања за позицију коју та странка и њен лидер имају у веома сложеним преговорима који се воде око конституисања нове владе. Они који од дрвећа не виде шуму, односно који имају на уму, пре свега, своје партикуларне интересе, доводе у питање основне циљеве око којих је коалиција формирана, али и свој опстанак на политичкој сцени.

Друго питање односи се на уступке које ДС чини СПС-у Извесно је да се без учешћа коалиције окупљене око СПС-а не би могла формирати проевропска влада и та се чињеница мора поштовати. Међутим, такође је извесно да је највећи уступак СПС-у већ учињен могућношћу да уопште партиципира у тој влади и да на тај начин у наредне четири године дође у позицију да постане респектабилан политички чинилац који не отвара шампањац сваки пут кад пређе изборни цензус. Коалиција на београдском нивоу, сарадња са Хагом и слична питања представљају тест озбиљности и принципијелности СПС-а у спровођењу договорене политике. Уколико сарадња ДС-а и СПС-а буде почивала само на трговини позицијама у власти и контроли над ресурсима, онда би било боље да је ДС учинио кораке ка новим изборима, па чак и да је отишао у опозицију, него да непринципијелном коалицијом троши драгоцено време и енергију грађана Србије.

Најзад, када је о самој ДС реч, сасвим оправдано делују примедбе да је у рукама њеног лидера сконцентрисана необично велика моћ. Начин избора владе сведочи да осим функције председника ДС и државе, Тадић има и одлучујућу улогу у формирању владе. Да је којим случајем Србија уређена демократска земља са јасним дугорочним циљевима, та ситуација би сигурно била алармантна. Међутим, у ситуацији када око дугорочних циљева Србије постоје озбиљне поделе у оквиру политичке елите и када начело одвајања јавних и политичких функција ни до сада није поштовано, снага овог аргумента бледи. Ово питање ће, наравно, морати веома озбиљно да буде постављено одмах по формирању нове власти јер је неодговорно и за судбину земље рискантно да сва моћ буде сконцентрисана у поседу једног човека, али је, такође, неодговорно да се на том питању инсистира у ситуацији када се одлучује о стратешком путу земље. Амбиција владара да у својим рукама сконцентришу што више моћи трајно је обележје српске политичке културе. У том погледу на руку су им ишле историјске околности које су пред Србију увек изнова постављале озбиљне дилеме, ауторитарна свест значајног дела становништва, али и неодговорно понашање опозиције која је неретко постављала дијаметрално супротне, често нереалне циљеве, онемогућавајући консензус око стратешких питања само да би се радикално разликовала од актуелне власти и на тај начин стварала услове за појаву новог аутократе.

Уколико Тадић успе да, на овај или онај начин, сложи рогове у врећи и изведе Србију на пут европских интеграција уз истовремено побољшање економских и социјалних прилика извесно је да ће му мало ко након тога спочитавати ауторитарност. Уколико, међутим, у томе не успе доживеће политички пораз након кога ће замерке о ауторитарности представљати само кап у мору најразличитијих оптужби.

Социолог, доцент на Филозофском факултету у Београду