Stranka i(li) država

Demokratska stranka je stožer liberalnog bloka oko koga se, sva je prilika, formira nova vlada Srbije. Upravo ta stranka ima najveću odgovornost za realizaciju ciljeva za koje su građani glasali na predsedničkim i parlamentarnim izborima. Naravno, uspeh čitave koalicije za evropsku Srbiju ne bi bio tako značajan bez doprinosa koalicionih partnera, pa i onih koji svoj povratak na političku scenu duguju upravo članstvu u toj koaliciji.

Ova (trivijalna) zapažanja ne bi bila vredna pomena da se u toku pregovora o formiranju nove vlade ne rasplamsavaju polemike oko toga da li je i ko gubitnik u podeli izbornog plena. Postizborne borbe za sinekure nisu nikakva novost ni kod nas ni u svetu, ali iskustvo vlade pokojnog premijera Đinđića pokazuje da one u Srbiji mogu dobiti razmere koje ugrožavaju osnovne ciljeve za koje se članovi koalicije zalažu. To iskustvo trebalo bi da posluži i članovima aktuelne koalicije. Prvo naravoučenije glasi: bez obzira na opravdanost zahteva i argumenata, gubitnici u tim sporovima su male stranke. Zaista, može li iko bez prelistavanja starih novina da se seti naziva i lidera svih osamnaest stranaka koje su činile izvorni DOS? Nasuprot tome, DS je iz tog spora izašla ojačana. Već na osnovu toga politička mudrost nalaže uzdržanost i meru u pogledu zahteva koje se postavljaju pred DS, i više razumevanja za poziciju koju ta stranka i njen lider imaju u veoma složenim pregovorima koji se vode oko konstituisanja nove vlade. Oni koji od drveća ne vide šumu, odnosno koji imaju na umu, pre svega, svoje partikularne interese, dovode u pitanje osnovne ciljeve oko kojih je koalicija formirana, ali i svoj opstanak na političkoj sceni.

Drugo pitanje odnosi se na ustupke koje DS čini SPS-u Izvesno je da se bez učešća koalicije okupljene oko SPS-a ne bi mogla formirati proevropska vlada i ta se činjenica mora poštovati. Međutim, takođe je izvesno da je najveći ustupak SPS-u već učinjen mogućnošću da uopšte participira u toj vladi i da na taj način u naredne četiri godine dođe u poziciju da postane respektabilan politički činilac koji ne otvara šampanjac svaki put kad pređe izborni cenzus. Koalicija na beogradskom nivou, saradnja sa Hagom i slična pitanja predstavljaju test ozbiljnosti i principijelnosti SPS-a u sprovođenju dogovorene politike. Ukoliko saradnja DS-a i SPS-a bude počivala samo na trgovini pozicijama u vlasti i kontroli nad resursima, onda bi bilo bolje da je DS učinio korake ka novim izborima, pa čak i da je otišao u opoziciju, nego da neprincipijelnom koalicijom troši dragoceno vreme i energiju građana Srbije.

Najzad, kada je o samoj DS reč, sasvim opravdano deluju primedbe da je u rukama njenog lidera skoncentrisana neobično velika moć. Način izbora vlade svedoči da osim funkcije predsednika DS i države, Tadić ima i odlučujuću ulogu u formiranju vlade. Da je kojim slučajem Srbija uređena demokratska zemlja sa jasnim dugoročnim ciljevima, ta situacija bi sigurno bila alarmantna. Međutim, u situaciji kada oko dugoročnih ciljeva Srbije postoje ozbiljne podele u okviru političke elite i kada načelo odvajanja javnih i političkih funkcija ni do sada nije poštovano, snaga ovog argumenta bledi. Ovo pitanje će, naravno, morati veoma ozbiljno da bude postavljeno odmah po formiranju nove vlasti jer je neodgovorno i za sudbinu zemlje riskantno da sva moć bude skoncentrisana u posedu jednog čoveka, ali je, takođe, neodgovorno da se na tom pitanju insistira u situaciji kada se odlučuje o strateškom putu zemlje. Ambicija vladara da u svojim rukama skoncentrišu što više moći trajno je obeležje srpske političke kulture. U tom pogledu na ruku su im išle istorijske okolnosti koje su pred Srbiju uvek iznova postavljale ozbiljne dileme, autoritarna svest značajnog dela stanovništva, ali i neodgovorno ponašanje opozicije koja je neretko postavljala dijametralno suprotne, često nerealne ciljeve, onemogućavajući konsenzus oko strateških pitanja samo da bi se radikalno razlikovala od aktuelne vlasti i na taj način stvarala uslove za pojavu novog autokrate.

Ukoliko Tadić uspe da, na ovaj ili onaj način, složi rogove u vreći i izvede Srbiju na put evropskih integracija uz istovremeno poboljšanje ekonomskih i socijalnih prilika izvesno je da će mu malo ko nakon toga spočitavati autoritarnost. Ukoliko, međutim, u tome ne uspe doživeće politički poraz nakon koga će zamerke o autoritarnosti predstavljati samo kap u moru najrazličitijih optužbi.

Sociolog, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu