Мало мита, много смеха

Анимација је чиста и живахна, окружење и сценографија представљају директан омаж кинеској архитектури и уметности сликања пејзажа, стилови борбе сваког јунака понаособ домишљато су изведени, а аутори су се потрудили да простудирају азијске борбено-херојске филмове (кунг-фу серијали) како би у анимираној верзији истих постигли на што већој уверљивости. Уз додатке разоружавајућег хумора и примеса слепстик-комедије дугометражни анимирани филм „Кунг-фу панда” Џона Стивенсона и Марка Озборна („Дримворкс”) сасвим је пристојно филмско дело које подједнако може да насмеје и разгали и младу и стару публику.

 Наравно, свако ко је од америчког филма утемељеног на древној кинеској култури и миту као и на популарним кунг-фу делима из седамдесетих година прошлог века, очекивао нешто више, остао је кратких рукава. Симпатични цртаћ „Кунг-фу панда” није одмакао даље од пуке западњачке (америчке) фасцинације источњачком културом и филмовима (после оних са потписом Бруса Лија и филмовима „Притајени тигар, скривени змај”, „Херој”, „Кућа летећих бодежа”...) и фасцинације „америчким сном” иза чега се крије и основна (и једина) порука овог филма. А она гласи: „уколико верујеш у себе – можеш постићи све”, чак и ако си кинеска панда са вишком килограма, али и вишком лењости и трапавости.

 Управо такав је и главни фински јунак – панда По (гласовно га је оживео Џек Блек) од оца гусана (?) – господина Пинга (Џејмс Хонг), неспретни „момчић” што из кухиње породичног сеоског ресторана погледује ка брду и замку ратника који владају необичном вештином кунг-фу што ју је изумео мастер Угвеј, иначе корњача, а ученицима је преноси мастер Шифу (Дастин Хофман). По је вазда негде између ломљења тањира и просипања супе по гостима и сањарења да и сам једног дана постане Змај Ратник – врхунски мајстор кунг-фуа. И управо на контрадикцији његовог изгледа и његових хтења Стивенсон и Озборн, помало јефтино али ефектно и успешно, граде ослонце комедије док извориште акције проналазе у окриљу замка, међу групом званом Бесна петорка. Њу чине Тигрица (А. Џоли), Мајмун (Џ. Чен), Змија (Л. Лију), Чапља (Д. Крос) и Богомољка (С. Роџин), а свако од њих представља по један стил кунг-фуа и готово ништа више. Даље од тога двојац Стивенсон–Озборн не залазе. У другом делу филма главни ослонац приче је на односу Поа и мастер Шифуа и на појави некадашњег Змаја Ратника, снежног тигра Таи Лунга (И. Мекшејн) који је заточен јер је својевремено добро заменио злом. Врсно кадриране сцене Поовог тренинга уз коментаре мрзовољног мастер Шифуа (ретка врста минијатурне црвене панде) разгаљујуће су и драгоцене, а његов обрачун са Таи Лунгом чини велики филмски финале, сав у стилу високобуџетских холивудских акционих филмова у којем играју велике звезде. Ништа, дакле, од будистичке скромности.

 Цео филм, осим уводних сцена Поовог сна које су рађене ручно, акварелом у стилу позоришта сенки, анимиран је компјутерском дигиталном техником због чега гледалац може да има утисак да га прогања феномен већ виђеног. Но, ни то много не мари. Толико је ова ствар питка, духовита, весела и гледљива да се сва понуђена површност с лакоћом занемарује.