Да ли председника неко обмањује

Када председник Србије говори о економској будућности земље и слика је ведрим, ружичастим бојама, он ће се можда показати као визионар и изванредан прогнозер, а можда ће будућност изневерити председника, као толико пута до сада. Сасвим је другачије када се анализира прошлост, будући да о њој постоје подаци које је лако проверити. Како председник често даје погрешне изјаве о домаћим економским кретањима, а како он није економски стручњак, мора бити да му економски саветници намерно подмећу погрешне податке како би га дискредитовали.

Када нпр. председник саопшти да је Србија са Литванијом у 2020. била најуспешнија европска земља мерено кретањем БДП-а, то је нетачно и у раскораку је са објављеним статистичким подацима. Србија по овом параметру није ни прва ни друга у Европи, како то председник упорно тврди, већ је шеста. Иако је исказ фактографски нетачан, грешка није велика – Србија је заиста веома добро прошла кроз 2020. годину и налази се у невеликој групи земаља коју је криза најмање погодила.

Сасвим другачије врсте је недавно изречена председникова тврдња да је Србија за девет година, укључујући ту и пројекције раста за 2021, кумулативно увећала свој БДП за око 50 процената. Како је БДП у еврима у 2012. био око 33,7 милијарди, а како се очекује да на крају ове године БДП буде нешто преко 50 милијарди, дошло се до кумулативног раста од око 50 процената. Нажалост, неко је грубо обмануо председника користећи јефтин статистички трик.

Привредни раст се не израчунава преко БДП-а исказног у еврима. Разлог је једноставан – БДП исказан у еврима почива на динарском, номиналном БДП-у који у себи садржи инфлацију и који се потом дели курсом динара. Реч је о показатељу који је деформисан комбинацијом раста инфлације и политиком курса динара. На пример, ако је привредни раст једнак нули али инфлација расте док се курс динара не мења, БДП у еврима ће показати раст којег у стварности нема – тај „раст” ће бити једнак расту инфлације. Или, ако нема ни реалног привредног раста, па чак ни инфлације али динар ојача у односу на претходну годину, БДП у еврима ће показати „раст” за онолико процената за колико је динар ојачао. (Ово сам веома давно назвао економском алхемијом.)

Реални економски раст, онај на бази којег се упоређује економски успех држава, базира се на номиналном динарском расту БДП-а из кога се искључује ефекат инфлације и на чији обрачун не утиче политика курса динара. Одступања стопе реалног раста и „евро БДП раста” на који се председник позива, могу бити драстична и Србија је ту одличан пример. У периоду сулуде политике јаког динара у амбијенту високе инфлације – 2002, 2006, 2007. или 2008. – деформације су биле огромне. Илустрације ради, годишњи „евро БДП раст” у 2002. био је око 24,5 одсто иако је реални раст био 6,4 одсто.

За актуелну власт није мудро да истрајава на методу обрачуна раста који председник промовише. Опозиција би, користећи тај исти (погрешан) метод, могла тврдити да су претходне власти од 2001. до 2012, за само једанаест година, успеле да БДП подигну за 131 проценат.

Но, вратимо се периоду од последњих девет година о коме председник говори. Иако је инфлација од 2013. била ниска, иако политика курса није сумануто прецењивала динар као у првој деценији овог миленијума, кумулирана разлика између „евро БДП раста” и реалног раста српске економије је огромна. Ако се пројекције реалног раста за 2021. остваре и буду на нивоу од око шест процената, БДП ће на крају 2021. бити реално већи за само 24 процента, а не за 50 процената у односу на 2012. Деветогодишњи реални прираст српског БДП-а је дупло мањи него што председник тврди.

Стварност се не може преварити јефтиним статистичким триковима ко год да их пласира, нити се сретнија будућност може призвати ружичастим најавама. Досадно је понављати да је Србија по нивоу БДП-а по глави безнадежно на дну Европе, или још црње да Србија тек сада достиже економски ниво на коме је била 1990. године. О невољама српске економије би се морало озбиљно разговарати, а то није посао стручњака за медијске обмане.

Аргументована економска расправа је одавно блокирана и она се само симулира. Трагично је да у томе огромну улогу има најутицајнији део економске струке који већ 20 година рециклира исту неолибералну фразеологију о амбијенту, институцијама и корупцији као кључним факторима српског заостајања. Поменути дефекти свакако отежавају развој, они су одурни, изазивају мучнину и један су од фактора моралног пропадања, али они нису кључни фактори економског заостајања. Србија нема ни индустријску, ни развојну политику, нити има кредитно-монетарну политику која би поспешила развој и омогућила раст и развој домаћих предузећа. Или краће, Србија живи од данас до сутра, од једне стране инвестиције до друге – то је колонијални а не развојни модел.

Економиста

https://nkatic.wordpress.com/