Бомбардовање РТС-а је ратни злочин

Као дугогодишњи новинар и уредник Радио Београда 1 (РТС), имам потребу да изнесем неке чињенице поводом текстова Зорана Јанића о НАТО бомбардовању РТС-а. Јанић није ни у једном од својих текстова осудио злочин НАТО-а над недужним цивилима, већ помињање тога проглашава „квазипатриотизмом”. А то је суштинско питање. „Амнести интернешенел” је 25. априла 1999. саопштио: „Бомбардовање седишта РТС-а било је намеран напад на један цивилни објекат и као такав представља ратни злочин” (званичник Шан Џонс). Међународна федерација новинара (ИФЈ) саопштила је: „Акција НАТО-а озбиљно угрожава борбу за слободу штампе и слободног изражавања, не само у Европи, него и у целом свету. Сада ће имати оправдање да новинаре и све који раде у медијима прогласе легитимним циљем напада” (Еден Вајта). Организација медија Југоисточне Европе (СЕЕМО) апеловала је: „НАТО мора да призна да је била грешка гађати медијску кућу.” Лондонски „Индипендент” у уводнику Роберта Фиска (25. априла 1999) пише: „Кад једном убијете људе, новинаре, медијско особље, који кажу оно што вам се не свиђа, ви сте променили правила рата. Управо то је јуче учинио НАТО у раним јутарњим сатима у Србији.”

То је само део реакција које очигледно само за г. Јанића нису – аргументи. Јанић „заборавља” да је од почетка агресије НАТО рушио предајнике РТС-а. Циљ је био да Србија ослепи, оглуви, да нико сем њихових, натовских медија не може да саопштава информације. Зато су створили информативни „Прстен око Србије”. Званичник Беле куће Џон Лохард је дан после бомбардовања РТС рекао: „Ми сматрамо да је зграда РТС-а војни циљ, да је режим С. Милошевића типично ауторитативан и прибегава репресији како би народу наметнуо своју вољу”.

На том фону су и текстови г. Јанића, који је рад РТС-а назвао „пропагандним деловањем”. Да ли је РТС требало да ћути, преноси њихове вести и спроводи налоге НАТО-а, на шта су рачунали? Радио-телевизија Србије је радила само оно што је познато у новинарству: „сликом на слику”, „речју на реч”. Тако су „убијане” њихове „истине”, попут оне да је стадион у Приштини претворен у концентрациони логор, да су у Кориши злочин над албанским цивилима који су се враћали својим кућама починили Срби, а не армада НАТО-а, да је воз у Грделици „налетео” на њихов пројектил... Микрофони и камере РТС-а нашли су се на лицу места и преносили истину. Не пропаганду, г. Јанићу. Неколико дана пред бомбардовање РТС-а Олбрајтова је, према „Њујорк тајмсу”, готово хистерично узвикнула: „Ми у Србији губимо медијски рат!”

Непристојно је поигравати се речју патриота и претварати је у „квазипатриоте”, како је то учинио г. Јанић у својим текстовима. И то ме као човека и новинара дубоко вређа, а сигуран сам и друге новинаре. Био сам на лицу места кад је НАТО, који по вама није починио ратни злочин, испалио прву навођену бомбу 24. марта. Знате ли где, г. Јанићу? На обод Спомен-парка у крагујевачким Шумарицама, недалеко од хумке стрељаних ђака. Та хорда безумника је по други пут стрељала већ уморене ђаке.

Ви замерате што се злочини напада на РТС и „Шарли ебдо” доводе у исту раван. Ноам Чомски је рекао: „Лицемерје западне јавности показало се и сада: напад на ’Шарли’ је исто што и бомбардовање српског РТС-а. Напад НАТО-а на телевизију у Београду, за разлику од напада на француски недељник, није изазвао масовне протесте у свету нити згражавање јавности.”

Увредљиво је што стрељане у РТС-у називате – техничарима. Не, то су медијски радници. Ствараоци. А ви то чините да бисте оправдали скандалозно понашање Кети Мортон, супруге Ричарда Холбрука, која као председница Комитета за заштиту новинара није хтела да стави имена погинулих на листу страдалих, јер наводно нису новинари. На порталу Комитета су имена америчких сниматеља, кабломана, тонаца који су погинули у Ираку, Авганистану... Али за Србе из РТС-а нема места. Те вечери у Комитету су уручиване награде и настало је опште одушевљење кад је Ричард Холбрук дошао и уз шампањац објавио: „Управо је ућуткан РТС у Србији.”

Опасно је што користите реч – ревизионизам. За вас је оно што је НАТО саопштио истина и – тачка! После 5. октобра у медијима се није смело рећи – агресија. Само – интервенција. Тако је било и у мојој кући РБ. Сада називамо правим именом. НАТО је починио ратни злочин. Не треба заборавити, нити опростити. Лобистима и заљубљеницима у Алијансу се то не свиђа.

Увек кад читам овакве и сличне текстове сетим се поруке Арчибалда Рајса: „Срби, чувајте се себе”.

Драгиша Петровић,
новинар и публициста, Крагујевац