Бојни отрови

Кад су португалски конквистадори стигли у Бразил, почетком 16. века, дочекали су их домороци који су покушали да одбране своју земљу палећи љуте паприке на ужареном угљу да би се произвео токсични дим. Упркос овом генијалном одбрамбеном средству, домороци су ипак изгубили земљу јер су окупатори имали боље, ватрено оружје. Отровни гас се у почетку користио против ситнијег непријатеља – буве. И у древној Кини и Египту куће су редовно димљене да би се решили ове напасти.

Кинески текстови из 4. века пре н. е. бележе употребу хемијског оружја против армија које су опседале градове; док су нападачи прокопавали тунеле испод градских зидина, браниоци су тајно у њих уносили цеви од теракоте. На крајевима цеви налазили су се мехови од волујске коже повезани са пећима у којима су гореле отровне супстанце, као што су куглице од слачице или биљке комоника. Мехови су упумпавали отровне гасове у тунеле, делујући на нервни систем непријатеља, па чак доводећи и до смрти.

Отрови су се користили на бојним пољима и у средњем веку, тако што су мешани са барутом, повезивани смолом и стављани у ђуле. Ђулад је у почетку избацивана из катапулта, а касније из топова. Упаљени фитиљ би осигурао да бомба експлодира у ваздуху или приликом долетања, горећи и ширећи свој отровни дим у густим облацима по непријатељским линијама.

У Војној енциклопедији писаној 1044, Ценг Кунгљанг даје формуле за две бомбе са отровним гасом које би се катапултом избацивале на непријатеља. Главни састојци његове „бомбе с отровним гасом” били су аконит (екстракт биљке једић) и арсеник. Бомба је била увијена у папир и увезана влакнима кудеље, а палила се непосредно пре испаљивања на непријатеља. Ценг пише да су њена испарења, уколико се удахну, узроковала крварења из уста и носа.

Још страшнији је био Ценгов рецепт за бомбу од људског измета у којој су се осим осушеног и иситњеног измета налазили налеп, чауре сапунске бобице (плода сапуновог дрвета), шпанска мушица, пепео итд. Та смрдљива мешавина се држала у стакленим боцама, а приликом употребе се спајала са барутом, непосредно пре испаљивања. Ценг је ту бомбу нарочито препоручивао за напад на градове и бележио да она може да пробије оклоп и да доведе до озбиљне иритираности и пликова на кожи. Да би се избегло да и сами артиљерци подлегну овом смртоносном отрову, препоручивао је да сисају суве шљиве и кинески сладић.

Средњовековни Кинези су развили чак и нешто слично данашњем сузавцу. Јанг Ванг Ли, у својој Усхићеној оди за морске јегуље налик ратним бродовима, описује једну поморску битку из 1161. године:

„Побуњеници Ванјен Љанга дошли су до северне обале реке... али наша флота је била сакривена... Онда је изненада испаљена једна праскава бомба. Била је направљена од картона и пуњена кречом и сумпором. Избациване из катапулта, ове бомбе су падале из ваздуха, а у додиру са водом експлодирале као гром, док је сумпор пуцао уз пламен. Картон се ломио и разбацивао креч у димној магли која је заслепљивала људе и коње тако да ништа нису видели. Онда су наши бродови кренули да нападну бродове непријатеља и сви су се њихови људи и коњи подавили, тако да су били потпуно поражени.”