Храм окупљања расељених

 „Колико је овде познатих лица, само смо остарили двадесет година. Ево само да одемо на посао у град и да све буде као некад. Препознајем неке људе са факултета, ту је Приштина”, говори више за себе Синиша Живић јуче на слави у Цркви Светог Николе у Приштини. Овај храм је постао централно место окупљања расељених и сећања на његове становнике. Они већином имају осећај да је ова црква, разорена у погрому 17. марта 2004, поделила њихову судбину. Од сукоба 1999. године она је континуирано угрожена, а последњи инциденти када је на мети била Српска православна црква на Косову и Метохији, упозоравају на нужност заштите светиња од нове косовске администрације.

Зато је епископ рашко-призренски Теодосије, који је служио свету архијерејску литургију у Приштини, упозорио да смо сведоци нечега врло парадоксалног – присвајања наших храмова.

„Зашто то чине? Зато што немају своје и онда им је потребно да присвајају оно што није њихово да би тако градили свој идентитет и да би на тај начин показивали да они имају културу и све. Нико њих не спречава да долазе у наше храмове. Зна се, не од јуче него вековима, коме ови храмови припадају, али ми их не својатамо само за себе, нисмо ми себични да кажемо само су то наши храмови. Ко год жели да се помоли Господу и да дође – врата су отворена за све добронамерне. Али, храмови као што је и овај у коме се молимо, као и Високи Дечани, Пећка патријаршија, Грачаница, манастир Девич, имају своју историју, свој идентитет. Зна се ко их је подигао и зашто их је подигао. Не да би они били само споменици да би се неко хвалио њиховом лепотом и величином”, рекао је владика Теодосије, истакавши да се ради о домовима молитве и мира, чије трајање је засновано на историјским чињеницама и сили Божијој која чува светиње и вернике.

„Овај храм је био спаљен и разрушен, као и парохијски дом, свештеник протеран одавде и ово је било пусто место, али Господ је хтео да ова светиња не буде запустела, већ да се обнови и да се поново сабирамо”, навео је епископ рашко-призренски Теодосије.

Загорка Павловић, представница Кола српских сестара, долази сваке године, помаже колико може идеју да није изгубљен њен град и сећа се да је атмосфера раније била много другачија и сношљивија. Сада се посета Приштини свела на цркву и гробље.

„Данас су овде неки други људи и нека лица која нас мрко гледају и ми не знамо разлог томе”, рекла је Павловићева.

Глумац Народног позоришта у Приштини Бранко Бабовић дошао је јуче у Цркву Светог Николе у Приштини како би са својим Приштевцима прославио празник.

„Дошао сам да се видим са људима које дуго нисам видео, ово је увек било место окупљања. Тренутно сам у Грачаници око обавеза у Позоришту и данас је диван дан”, казао је Бабовић, чије је позориште, након година расељеништва своју матичну сцену коначно пронашло у Грачаници.

Дејан Раденковић, овогодишњи домаћин славе, истиче да често овде долази и да његова породица чува памћење на свој град и његов значај.

„Црква Светог Николе у Приштини је прва црква у коју сам ја ушао као дете. Ово је мој град, у који ја често долазим и моја деца често долазе овде и овај град доживљавају као свој. Овај мој чин домаћина славе је и порука за све моје другове, пријатеље и земљаке да пођу мојим стопама”, рекао је Раденковић, који је део славског колача предао Александру Дабићу из Грачанице, наредном домаћину славе.

Домаћини славе, породица Раденковић, припремили су у порти цркве послужење за све присутне.