Песме сa „б” стране

Композиција „Аск ми вај” (Ask me why), издата 1962. у оквиру сингла „Плиз,плиз ми” (Please Please Me), са истоименог албума, прва је коју су снимили легендарни Битлси а која је аутора ових редова привукла њиховој музици, па и року уопште. По свему, чак и за оно време непретенциозна мелодија, без сувишних хармонских скокова, ауторско је дело Џона Ленона. Ипак, и поред све „обичности”, наметнула се. Ко зна из којих разлога: лични афинитет, тренутно расположење, осећај, све смешано...

Оно што је за нашу причу важно јесте да је поменута мелодија само једна од безброј сличних којима судбина никада није наменила улогу „хита”. А таквих је немерљиво више него оних које су се пењале по лествицама најпопуларнијих. Без обзира на то да ли су објављене на „б” страни тзв. сингла, у оквиру четири композиције на проширеној (и-пи) верзији, или на деценијама незамењивој „лонгплејки” (ел-пи), која се временом претворила у – статусни симбол, да би то, на неки начин, остала до данас.

Таквих „споредних” песама чврсто су се држали сви они који су знали да ће, ускоро по објављивању жељеног хита, морати да се доказују и у директном контакту са публиком, на бини. А изаћи обожаваоцима на мегдан са само једном или две нумере, или без критеријума свирати туђе композиције, свакако не би личило на солистички концерт. Зато је живот синглова препуштен њима самима, док се главни посао завршавао снимањем великих плоча, такозваних – албума.

Наравно, опет не у мери коју ограничава простор на „округлој тацни од поливинила” промера 12 инча (тридесетак центиметара), рупом у центру и која се врти брзином од око 33 окретаја у минути. Требало је снимити много више да би понешто од онога што не прође строге критеријуме издавача и продуцента могло бити склоњено у „бункер”, за нека боља времена.

А за потребе албума, бендови и солисти су се довијали на разне начине: компонујући понешто и на брзину, недоречено, без правог текста, преузимајући песме од других извођача и прилагођавајући их сопственом стилу и звуку, копајући по хитовима из прошлости који би могли да се допадну и садашњој публици. Ово последње се за многе рокере, а посебно извођаче блуз-рока, показало као непресушни извор, а некима је омогућило и да се вину у сасвим нову музичку сферу и остваре сарадњу са идолима из детињства.

Ипак, „споредне” песме, оне којима је задатак био да подрже хитове, временом су показале своју праву снагу. А међу таквима су „Револуција” Битлса, „Фулз голд” групе „Стоун роузис”, „Ју кант олвејз гет ват ју вонт”, „Ролингстоунса”, „Гуд риданс” бенда „Грин деј”... Поменимо само да је „Револуција” била у ствари „б” страна чувене „Хеј Џуд”, док је „Град сифражеткиња”, дело Дејвида Боуија, на крају доживела да буде реиздата, али овај пут као главна на плочи.

Током година подела на потенцијалне хитове и песме које немају велике шансе, природно се изгубила. То не значи да се свим композицијама, још у периоду настанка, посвећује једнака пажња. Главна водиља је ауторски осећај, док је сама реализација дуготрајан мукотрпан рад који захтева не само извођачке способности већ и увид у то шта се највише слуша и шта ће се слушати онога тренутка када се завршено дело понуди публици.

Ни технолошки аспект није занемарљив. Електронски инструменти не само да су заузели своје место у студијима за снимање музике већ су постали и незаобилазни део имиџа сваког извођача. Држати пред собом на бини најновији модел синтисајзера сан је сваког заљубљеника у црно-беле дирке. Уосталом, недавно смо писали о „ласерској харфи” коју на концертима користи француски уметник Жан Мишел Жар.

 Као да се све претворило у представу срачунату да визуелно протресе публику, једнако као и музички. Утихнула је и чувена „битлманија” којој смо били сведоци током првих година постојања незаборавних ливерпулских чупаваца. Потоњу „хипи еру”, препуну ауторске слободе, а током које је могло да се види и чује све и свашта, сменило је доба стваралачке промишљености, уз много експериментисања. Добили смо музику која је мање кретала из срца аутора а више из жеље да се уради нешто ново, до тада невиђено, и уз примену у међувремену наученог. Неко је у томе успео, неко није.

Али вратимо се „важним” и „мање важним” песмама, шта год под том категоризацијом подразумевали. Данас нико и не размишља да уз нешто што је замислио као хит протури и композицију која такав статус не заслужују. Никоме није у интересу да у свом репертоару има неку бледуњаву песмицу која тешко да би оправдала своје постојање. А, сетимо се, плоче, поготово сингл и и-пи, одавно су ствар прошлости, или су се претвориле тек у средство за научне експерименте.