Аларм за мозак

Неповољно деловање стреса на организам одавно је познато, али још увек није пронађена општеприхваћена научна дефиниција за телесне реакције које настају као одговор на различита животна искуства. Најкраће речено, стрес је одговор организма на нешто што се доживљава као напад или притисак. Према последицама, може бити мали (изазван мањим свађама у породици, на радном месту, због трке с временом, недостатка новца, раскорака између жеља и могућности) и велики који се не догађа свакодневно, али изазива велику патњу. Већина може успешно да их савлада, али има и оних код којих оставља последице на телесно и психичко здравље.

Утврђена је и листа чинилаца који изазивају најјачи стрес. Кад су у питању догађаји социјалне природе, то су пре свега лоши међуљудски односи, брачни неспоразуми, развод, губитак посла и незапосленост. Психолошки стресoви већином настају због страха, фрустрација, сталног душевног немира. Стрес може да буде и физички, изазван хладноћом, топлотом, радијацијом, буком, вибрацијама, повредом.

Кад одбрана попусти

Како да препознамо да смо у стресном стању? Стрес се испољава убрзаним срчаним радом, несаницом, умором, смањеним или појачаним апетитом, смањеном радном способношћу, високим крвним притиском, физичком напетошћу, претераним пушењем и конзумирањем алкохола, честим променама расположења, главобољом.

- На стрес прво реагује нервни систем, затим ендокрини и на крају имунолошки - објаснила је професор др Нада Костић, интерниста ендокринолог, на недавно одржаном симпозијуму „Соматоформни поремећаји и соматизација“, који је поводом три деценије рада Одељења за психосоматику организовала Болница за психијатрију Клиничко-болничког центра „Драгиша Мишовић“.

- Стресогени догађаји ремете унутрашњу равнотежу организма, али се механизмима компензације она поново успоставља. Ипак, способност самообнављања није безгранична и безбедна. У стресним ситуацијама појачано се производе хормони док је то могуће, а затим се одбрамбене способности организма смањују, имунитет опада, па су особе под стресом подложније различитим, чак и најтежим болестима.

Како се неповољан психички догађај преноси на тело?

- У организму је све у равнотежи и сви органи су међусобно повезани различитим системима - каже докторка Костић. - Стресогени доживљај преко неуроендокриних путева (осовина) ремети функције свих органа. Стрес је, заправо, „аларм“ за део мозга (хипоталамус), који преко својих посредника шаље поруке хипофизи. Ова жлезда тада убрзано производи хормоне који појачавају рад других ендокриних жлезда, као да организму заиста прети непосредна опасност. Активирањем осовине хипофиза - надбубрежна жлезда појачано се производе стресни хормони кортизол и адреналин, а покретањем осовине хипофиза - штитаста жлезда појачано се стварају тироидни хормони, док се стимулацијом осовине хипофиза - полне жлезде ремети лучење полних хормона.

Повећана количина хормона неповољно делује на функције мозга, срца и крвотока, органа за варење, као и полних органа. Последице су повишен крвни притисак, појачано лучење киселине, мучнина и друге желудачне тегобе, пролив и затвор, болови у мишићно-зглобном систему, неуредне и болне менструације, рана менопауза и импотенција код мушкараца. Стрес подстиче хипоталамус да производи пролактин, хормон који зауставља производњу женских полних хормона у јајницима и изазива стерилитет и зато је, како истиче докторка Костић, неопходно да се реакције на стрес код жена које се припремају за трудноћу сведу на најмању могућу меру.

Стрес преусмерава имунитет

Многе студије су потврдиле повезаност стреса и аутоимуних болести, не само као њиховог покретача, већ и чиниоца који доводи до њиховог погоршања. Међу њима је и Грејвс-Базедовљева болест. Истраживања показују да су код већине болесника стресне ситуације претходиле бар годину дана пре испољавања болести.

Штитаста жлезда у стресу прима поруку „опасност!“. Зато појачано производи хормоне који у садејству са хормонима других ендокриних жлезда „отварају“ енергетске резерве. Хормони делују и на срце подстичући га да брже пумпа крв да би сваки део тела био припремљен за одбрану. Све би било у најбољем реду када би организам заиста физички потрошио све то што му је понуђено за одбрану. Међутим, невоља је у томе што он то не чини па се сав тај арсенал најразличитијег „оружја“ усмерава на сопствени организам. У тим нервним и ендокриним процесима, који не остављају мирним ни имунолошки систем, „колатерална штета“ су аутоимуне болести.

- Грејвс-Базедовљева болест настаје када имунолошки систем не препознаје ткиво штитасте жлезде као своје, већ га биолошким механизмима напада као да је страно тело. Последица ове имунолошке реакције је повећање штитасте жлезде, појачано стварање хормона који убрзавају рад срца, појачано знојење и осетљивост на топлоту, подрхтавање руку, слабост, умор, смањењe телесне тежине и при нормалној исхрани. Повећана количина хормона неповољно делује и на психу изазивајући преосетљивост, нервну напетост и промену понашања. Ова хипертиреоза се код неких особа само једном појављује и нестаје у року од неколико месеци или година, док се код других никада не повлачи.

Докторка Костић наглашава да је Грејвс-Базедовљева болест сплет различитих чинилаца, генетски предодређених наслеђивањем HLA (Human Leucocyte antigen), односно MHC прве и друге класе, а од спољашњих узрочника на њену појаву утичу инфекције, недостатак или вишак јода, пушење, имунотерапијски лекови и стрес. Повезаност ове болести и стреса настаје изменом хормона, неуротрансмитера и цитокина, који могу да се открију лабораторијским испитивањима у крвном серуму. Особе склоне овој болести годинама пре њене појаве могу у крвном серуму да имају повишену концентрацију аутоантитела. Жене од ње чешће оболевају, обично између 30. и 50. године.

За појаву аутоимуних болести изазваних стресом важно је и како схватамо опасност, сматра проф. др Нада Костић. За неког је недостатак новца пролазна епизода, а други га могу доживети као атак на живот. Тестовима личности утврђено је да од Грејвс-Базедовљеве болести чешће оболевају особе са хипохондријом, депресијом или оне које су нервно исцрпљене.

Где је решење ако се од стреса не можемо сачувати? Оболели од свих аутоимуних болести, међу којима је и хипертиреоза, треба да се упознају са својом болешћу и да се максимално труде да смање стресогене ситуације или своје реакције. Тада је лечење хипертиреозе успешније и брже. То потврђује, наводи докторка Костић, истовремено лечење медикаментозном терапијом и психотерапијом.