Радоје Арсенић (1946–2021)

Како се снаћи у временима у којима се хаос претвара у свакодневицу, лаж тумачи као истина, а лицемерје претвара у стуб демократије?

Кроз све то морао је да се пробија Радоје Арсенић, новинар, дописник „Политике” из Загреба и Хрватске, а у времену када се пред очима целог света растакала једна земља и претварала у ситне феуде издељене по националним, верским и ко зна још каквим линијама. Свој посао радио је поштено, без оклевања и с много жара.

Рођени Сремац, још у детињству је у родним Сремским Карловцима стекао класично образовање, пре свега од оца који је преводио старогрчке филозофе и био професор и директор Гимназије у Сремским Карловцима.

Изненада, по задатку, бива упућен у Загреб да оснује класичну гимназију. Тамо се Радоје сели с родитељима и сестром и наставља школовање. Завршава гимназију, а потом и правни факултет.

Судбина му је, међутим, наменила другу улогу, да читаоце нашег листа, најпре као хонорарац од 1972, а од 1974. у сталном радном односу, свакодневно извештава о политичким и културним дешавањима седамдесетих и осамдесетих година у Хрватској, а потом и мучним догађајима деведесетих година прошлог века, о изгону једног народа с вековних огњишта, убиствима, паљевинама, колонама избеглица и – ћутању света о етничком чишћењу Срба.

Његове текстове из ратним вихором захваћене Хрватске читаоци „Политике” чекали су с нестрпљењем и читали са зебњом. Како је сам написао: „Гледао сам и сведочио чупању корена и уништавању народа који се по нечијој суманутој замисли није уклапао у ренесансу хрватске државе.”

При томе, можемо само претпоставити како је све време „домовинског рата” преживео као легитимна мета хрватских националиста, под сталним притиском, праћењем сваког корака, о чему Радоје никада није желео да прича, скромно говорећи да је то нормални ризик једног новинара у тешким временима.

Ипак, Радоје није губио веру у људе. Сваки његов долазак у редакцију био је више од обичног сусрета с колегама. Тада се сазнавало и оно што није стало у новине, а што може да се искаже само у разговору с пријатељима.

Нешто од тога нашло се у његовим књигама „Remember Maksimir” (2013) и „Загребачки дневник” (2014). Прва, кроз подсећање на тучу фудбалских навијача загребачког Динама и београдске Црвене звезде (13. маја 1990) описује „како су се трагична збивања из деведесетих година преламала преко младе урбане генерације Срба у Хрватској”, док друга, по речима издавача, „осликава сведочење намењено свима који пожеле да дубље зароне у све што се на прелому два века дешавало на балканским просторима”.

Новинарски век Радоје Арсенић окончао је 2012. године.