Вратити радника у Закон о раду

Да би се дигитални радници – а међу њима и они ангажовани преко различитих платформи расејаних по целом свету, а чији рад надзире алгоритам, а не нека „жива” особа, који иначе немају право на осигурање у случају несреће, раде више од 40 сати недељно, немају право ни на боловање, одмор, топли оброк – приближили достојанственом начину обављања свог посла, Србија има у плану да изради закон о флексибилним облицима рада.

Засад је оформљена само радна група на ту тему, али како сматра проф. Марио Рељановић, научни сарадник са Института за упоредно право, да би ови радници уопште били препознати у домаћем законодавству, суштински је потребно да се измени Закон о раду, односно да се радник врати у оквир тог закона.

– Наша данашња подела на рад у радном односу и ван њега је бесмислена, јединствена у Европи. Захваљујући њој, наша држава тера раднике на платформама у лажно самозапошљавање и предузетништво, јер их наш законодавац засад само тако препознаје. Радници на интернету имају велики проблем, јер раде за страног послодавца који у Србији није регистрован и нема имовину – набраја Рељановић и подсећа да због тога такви радници остају немоћни да реагују у случају ако им послодавац не испуни обавезе предвиђене најчешће уговором о делу.

– Основни оквир за решавање таквих проблема треба тражити у Закону о раду, а не у неком будућем закону о флексибилним облицима радног ангажовања. Улива ми страх осећај да ће се тим новим законом без измена постојећег увести неке ствари као што је, рецимо, уговор о раду са нултим радним временом – напомиње проф. Рељановић.

Ко су ти људи, како долазе до посла, колико месечно зарађују, јесу ли им радна права довољно заштићена у Србији, какав приступ имају социјалним, здравственим и пензионим услугама, могу ли да очекују подршку државе?

Захваљујући Центру за истраживање јавних политика, који већ дуже време спроводи анкету међу дигиталним радницима у нашој земљи, на мноштво таквих питања дати су одговори.

Студије о профилима и социоекономском статусу оних који раде на глобалним дигиталним платформама показују да такви радници имају добру зараду, али не и задовољавајућу заштиту током рада. Како истиче Бранка Анђелковић, експерткиња овог центра, проблем је што наш законодавац препознаје дигиталне раднике искључиво као предузетнике.

– Достављачи рецимо немају класичну радну недељу од 40 сати, већ раде и по 60 сати седмично. Рад им није плаћен по сату, већ по достави. Ако се повреде док раде, немају осигурање, а све чешће имају проблеме и са паркирањем – набраја Анђелковићева и додаје да овакве раднике на такву врсту ангажмана мотивише пре свега релативно добра зарада.

– Сем тога, одговара им и флексибилност рада, односно то што могу сами да бирају радне сате, а допада им се и осећај слободе који имају. Погодује им и то да је улазак на то тржиште рада веома лак, јер такав посао могу да обављају сви, чак и они који већ имају посао, и пензионери и студенти – наводи Бранка Анђелковић.