Зелено време Европе

Откако је просперитетни део Европе питање климатских промена и загађења поставио у врх својих приоритета, партије Зелених у незадрживом успону узимају гласове традиционалним странкама чија доминација слаби.

Некада радикалан, социјално једносмеран покрет је у последњој деценији еколошка питања са маргине убацио у средиште, другим темама проширио поља свог дејства и значајно допринео сеизмичким померањима на политичкој плочи континента.

Откако је миграциона криза потиснута у други план, еколошка питања отворила су нови фронт борбе између либерала и деснице, а Зелени су, као нова нада политичке левице и центра, добили улогу својеврсног антидота националистима и популистима.

У Европском парламенту, у коме су присутни од 1984, данас имају готово десет одсто посланика, што је успон од 47 процената. Кључно су допринели да се заустави налет десних популиста.

У Немачкој су на изборима за ЕП добили 20 одсто гласова, у Француској 13,5 одсто и постали најпопуларнија странка код бирача до 35 година, у Британији су узели 12 процената.

Свесни да еколошка питања не могу да се решавају унутар националних граница, Зелени су први који су, још фебруара 2004. у Риму, формирали Европску зелену партију. Остале политичке федерације, које су данас окупљене у ЕП, тек потом су следиле пример тадашњег окупљања 34 националне странке Зелених.

У парламенту подељеном на две највеће формације – центар десницу и центар левицу – данас су Зелени група која утиче на сваку одлуку, која је кључно допринела да нови блок крајње деснице буде гурнут на четврто место.

„Ми смо јаки у Европском парламенту, али не претерујмо. Са десет процената добијете утицај, али они и даље могу да одлуче да владају без вас и то је оно што најчешће чине”, сматра Филип Ламбертс, копредседник Зелених у ЕП.

Да ли то значи да је утицај Зелених прецењен, како стално покушавају да представе европски десничари којима су Зелени црвена крпа у кориди?

Њихов успон је непорецив. Рачунају на то да данас све странке говоре о екологији, али држе да су они оригинал, а други копије. И док други прихватају њихове агенде, Зелени проширују сопствене и полако се примичу политичком центру.

Да их бирачи доживљавају само као активисте, а не као озбиљну странку, резултат би био маргиналан. А није. На локалним изборима по Европи 2020. забележили су велике успехе па имају градоначелнике Лиона, Стразбура, Марсеја, Бордоа, Даблина, Ахена, Келна, Бона... Њихови блиски савезници држе Барселону, Будимпешту и Варшаву. У Хрватској су на најбољем путу да узму Загреб и начине први озбиљан продор на југоистоку Европе.

Данас су као мањински партнери у националним владама Аустрије, Белгије, Црне Горе, Финске, Луксембурга, Републике Ирске, Северне Македоније и Шведске и седе на седницама кабинета пет чланица ЕУ.

Лидерка немачких Зелених Аналена Баербок нуди генерацијске промене и у трци за место новог канцелара после повлачења Ангеле Меркел је у значајној предности у односу на кандидата владајућих конзервативаца из ЦДУ–ЦСУ Армина Лашета и још озбиљнијој према кандидату социјалдемократа Олафа Шолца. Зелени су већ у владама покрајина Хесе и Баден-Виртенберг.

Традиционални партнери Зелених, попут социјалдемократа, широм Европе дуго су били на силазној линији, па су настале и зелено-црне коалиције: некада радикални активисти прагматски су се окренули сарадњи и са странкама центра деснице, али увек уз услов да се прихвате њихове агенде које укључују биотехнологију и климатски неутралну инфраструктуру.

Успеси социјалдемократа у Шпанији и по скандинавским земљама уливају центру левици нови оптимизам који би Зелене вратио њиховом природном хабитату и – имајући у виду значај еколошких питања у развијеним економијама – Зеленима дао улогу коју је некада имала социјалдемократија.

Под њиховим притиском Европска унија је најавила „Зелени договор” по коме би ЕУ до 2050. требало да буде ослобођена штетних емисија угљен диоксида и да близу трећине својих фондова потроши на борбу против климатских промена и заштиту човекове средине.

Нови прагматизам Зелених, својеврсна мешавина активности цивилних друштава и етаблираних партија, очигледно има одзив, мада су неке њихове одлуке неочекиване. Попут подршке забрани ношења исламских покривки за главе муслиманки у школама Аустрије, или противљења трошковима које је ЕУ издвојила за борбу против пандемије.

Највећи проблем Зелених је што су и даље европски северозападни феномен где очито лакше шире нову свест о свакодневном животу: шта јести, како се обући, како путовати, како се грејати. У јужној, централној и источној Европи фокус је на економији и запошљавању.

Иако је Будимпешта добила зеленог градоначелника, на истоку континента њихова агенда не занима много ни политичаре ни грађане. Гвоздена завеса континенталних подела живи у некој трансформисаној форми.

Пољска није за Брисел послала ниједног зеленог законодавца, а заједно са Естонијом, Мађарском и Републиком Чешком покушавала је да блокира европски „Зелени договор”.

Ипак, у земљама које не познају историјске легате борбе против нуклеарних електрана, што је била одскочна даска Зелених, ствари се полако мењају. Зелени највећу подршку имају међу млађим, универзитетски образованим професионалцима.

У Србији су то управо они који највише напуштају земљу, али срећом их замењују обични људи који све теже дишу, којима прети да остану без воде за пиће и наводњавање, којима ће одузети куће и земљу ради ризичних технолошких поступака ископавања ретког метала.

У Италији, као и у Шпанији, могли би да направе значајан успех на европским изборима 2024. Но, главна упоришта и даље остају Немачка и Француска које би могле да испуне жељу да се Зелени у наредном саставу Европског парламента броји троструком цифром.

Пандемија је показала колико су неопходне промене у политици. Пандемија ће проћи, а кључна климатска и еколошка питања са агенде Зелених остају. „Социо-еколошка трансформација” је неизбежна. Зелено време Европе се приближава.