Амерички комплимент Србији

Искусне дипломате кажу да сте са Американцима увек начисто. Нема увијања и ласкања, нема претеривања ни када су вести добре, ни када су лоше. Кажу онако како јесте. Не морамо да им не верујемо на реч, али делује логично. Зашто би светска суперсила бирала речи када разговара са малом државом каква је Србија, па чак и са нешто мање малом, каква је била некадашња Југославија? С друге стране, зашто би са било ким на свету разговарала немушто, заобилазно, у шифрама? Нити има времена да се бави таквим триковима, нити има било који други разлог да се понаша другачије. Степен америчке отворености директно је пропорционалан њеном утицају у међународним односима. Дакле, максималан.

Потпуно је друга ствар како ми разумемо оно што чујемо од Американаца. Нажалост, то како чујемо америчке поруке често је пуно шумова који долазе од наших унутрашњих гласова у глави, а то није ни у каквој вези са тим шта су Американци заиста рекли. Зашто нам је, на пример, тешко да „сваримо” реченицу америчке министарке за трговину Ђине Рајмондо да је Србија „економска локомотива западног Балкана”?

Од момента када се та њена порука, уз честитку поводом 140 година од успостављања дипломатских односа између Србије и Америке, појавила на „Твитеру”, тек мали број наших отпоздравило је са – Хвала! Већина је америчку секретарку ставила на „хејт” и то уз два образложења, тако типична за свакодневно домаће грађанско ратовање на друштвеним мрежама. По једнима, она је потпуна незналица о томе шта је данас Србија, а по другима секретарка Рајмондо је „купљена” од Александра Вучића. Овде се нећемо обазирати на лупетања косовских Албанаца који, како претпостављате, не штеде дрвље и камење што се усудила да каже било шта похвално на рачун Србије.

Дакле, заиста је мистерија одакле нашим људима идеја да америчка министарка трговине, једна од најближих сарадника председника Бајдена и једна од најутицајнијих људи у администрацији, доскорашња гувернерка државе Род Ајленд, може да било шта лупи на друштвеним мрежама. Откуда им знање или бар информације на основу којих могу да тако лако багателишу изјаву једне од најутицајнијих светских фигура, која се „осмелила” да Србију назове економском локомотивом региона. Шта је то што наши људи знају, а секретарка Рајмондо не зна? Која то логистичка подршка, статистика и аналитика стоје иза наших зналаца са „Твитера” и коментатора на порталима, које показују супротно од оног што је рекла скромна и неупућена министарка трговине највеће економије света?

А шта ћемо тек са онима који су зналачки закључили да је секретарку Рајмондо „купио” Вучић и да зато она говори то што говори? Ђина Рајмондо управља трговинским системом који је на светском тржишту тежак између четири и пет хиљада милијарди долара годишње. И таквог „тешкаша” успева да „купи” председник мале балканске економије, која годишње вреди онолико колико Америка тргује са светом за четири дана!? Свака част. Да је ово близу здраве памети, српском председнику морали би да позавиде и Кина и Русија и Европа заједно.

Јасно је, нажалост, да овде немамо посла са рационалним, па чак ни здраворазумским гледањем на ствари. Имамо посла са дубоко укорењеном, паланачком острашћеношћу према нечијем (туђем) успеху, а вероватно и са патологијом. Јасно је да америчка министарка трговине има много разлога да Србију назове „економском локомотивом” западног Балкана. И статистичких и политичких. Баш као што је њен садашњи шеф, а тада потпредседник САД Џозеф Бајден, пре пет година у београдском сусрету са Александром Вучићем, Србију назвао „кључним политичким и економским каменом темељцем целог региона”.

Зашто би секретарка Рајмондо данас, а председник Бајден пре пет година, „почастили” Србију истом титулом, ако заиста не мисле тако? Имају ли било који разлог да подилазе Србији и њеном председнику Вучићу? И шта очекују заузврат? Немају никакав разлог за ласкање, немају ни потребу да се додворавају Србији, ништа не очекују заузврат, нису ни поткупљени. Они једноставно говоре свој став, који је заснован искључиво на подацима и на политичком маниру о којем смо говорили на почетку – да вам отворено кажу оно шта мисле. Некад је то добро, некада није, али са тим сте увек начисто.

Америка већ годинама понавља да је Србија економски и политички лидер у региону и то треба да прихватимо као чињеницу. Јер из Вашингтона нећемо добијати само похвале и честитке, као што и не добијамо, али и те мање пријатне ствари такође треба да прихватимо као чињенице. Само политичким балавцима је допуштено да бирају које ће поруке из Вашингтона узети за озбиљно, а које ће да игноришу. Нажалост, нема их само међу твитер-гунђалима, већ их има и на јавној сцени. Можете да се кладите да ће секретарка Рајмондо ових дана настрадати од неког од овдашњих опозиционих лидера, или као незналица или као поткупљени Вучићев бот. Сутра ће слично проћи можда и шеф Стејт департмента или председник Бајден лично, ко зна. Неодговорне изјаве и глупост се у Србији, нажалост, не опорезују, нити постоје казнене одредбе за њих, те је  понуда огромна и никад нема несташице истих.

Директор Међународног института за безбедност