Десант багера на Црнушу

Косовска Митровица – После скоро два месеца од нашег првог одласка на брдо Црнуша у атару јужне Митровице, када је Приштина најавила изградњу највеће базе КБС-а на овој локацији, мало се шта на први поглед променило на ледини где је стрелиште и где бојево гађање изводе Кфор, Еулекс, Унмик и КБС. Али, судећи по ровокопачу (великој утоварној лопати) у средишту полигона где су постављени заклони стрелишта, а који у први мах личе на полуотворене контејнере, формација под приштинском командом већ припрема земљиште. По незваничним прогнозама албанске јавности, ова база била би оперативна најкасније за пет година.

Земљиште од 191 хектара за изградњу базе дала је општина јужна Митровица, уз једногласну одлуку одборника, крајем марта. Само 16 дана пре тога припадници КБС-а отишли су у прву међународну мировну мисију у Кувајту, на захтев америчке централне команде. Иначе, одмах пошто је градоначелник јужне Митровице Агим Бахтири обнародовао вест да ће се кренути с изградњом базе која ће, по речима војних аналитичара, представљати „претњу за западни Балкан”, НАТО се брже-боље оградио изјавом да су „одлуку о изградњи базе донеле косовске власти”.

Наиме, и ако се НАТО, односно Кфор, свих ових година позивају на Резолуцију 1244 СБ, где искључиво право по питању безбедности имају земље у њиховом саставу, прећутно се превиђа чињеница да КБС није само формација „која изводи операције које се тичу реаговања у кризним ситуацијама и да помаже цивилним властима како би одговориле на природне несреће и остале хитне ситуације”.

Поновни одлазак на Црнушу данима је за новинара „Политике” био под знаком питања. Нико од албанских таксиста ни овај пут није био спреман да вози до горе, до тачке која се налази с леве стране магистралног пута Косовска Митровица – Приштина, наспрам самог села Шупковац. Оно што је врло интересантно јесте да се из самог стрелишта, које је смештено у долини Црнуше, не виде ни Косовска Митровица, али ни Звечан. Али, са врха Црнуше и 1.010 метара надморске висине, где се налазе ТВ предајници и репетитори за мобилне оператере, као на длану се виде ова два града, насељена искључиво српским живљем, а уочљиви су и делови општина Зубин Поток и Лепосавић.

Иначе, на самом улазу у стрелиште, на видљивом месту, приликом првог одласка у априлу стигли смо до табле с натписом на албанском, енглеском и српском језику – „полигон стрелиште”, изнад којег је грб косовске полиције. До тамо, овог пута, прилаз је био строго забрањен и ризичан. Полигон је ограђен бетонским стубовима и бодљикавом жицом, а по неким незваничним сазнањима, цео тај крај је покривен видео-надзором. На многим местима на стрелишту попуцали су бетонски стубови, жица је оборена на земљу, па се стиче утисак да за 22 године, колико ово земљиште користе међународне војне и цивилне снаге, ниједан „ексер није укуцан”.

Наиме, полигон су до рата 1999. године користили војници СФРЈ и СРЈ, а служио је и за бојево гађање припадника српске полиције. До самог стрелишта од магистралног пута има неких километар и по, а целом дужином пут је асфалтиран и пролази кроз албанско село, где су се јуче размилели житељи. Карактеристично је да је асфалтиран и сваки метар пута до кућа, које се налазе на неколико стотина метара од самог полигона.

С опрезом прилазимо стрелишту где су на голој ледини постављени сто и дрвене клупе, за које можемо само да нагађамо чему служе. Тек дубље, где с ризиком улазимо, примећујемо војне џипове. У први мах нам се учинило да су то џипови Кфора, али када су кренули за нама, било нам је јасно да су у њима припадници самозване „војске” под командом Приштине. Зелени џипови, који су се једва разазнавали од шуме, видно су обележени. Као и припадници КБС-а које смо као кроз маглу назрели на стражи.

Није баш пријатно вртети се око терена где су наоружани људи, у овом случају „косовски војници”, од којих су многи били припадници ОВК, касније преобучени у униформе Косовског заштитног корпуса (КЗК). Нарочито што је за сваки прилаз објекту, који има бар назнаку да је војни, потребна посебна дозвола. У овом случају то би највероватније изискивало много времена, чак и неколико месеци, а велика је вероватноћа да би нас из Кфора упутили на КБС, а онда би се сасвим сигурно тражила и дозвола Унмика и Еулекса.

На крају испада једноставније да се без дозволе, али уз ризик, новинар на своју руку упути ка Црнуши, ка бази која би требало да носи име Исе Бољетинца, по којем се у Ибарском Колашину и звечанској нахији међу неалбанцима својевремено само по злу знало. Са Црнуше, на делу једне велике кривине, где се налази огроман „камен међаш”, најбољи је видиковац за јужну и северну Косовску Митровицу, за део општине Звечан, где доминира чувени „Трепчин” димњак, али се назиру и делови општина Зубин Поток и Лепосавић.

Тачно се види ток Ибра, али и цела магистрала која централно и северно Косово повезује са централном Србијом. То је тај магистрални пут где су у три наврата припадници АНА (Албанска национална армија) својевремено покушали минирањем надвожњака да пресеку „жилу куцавицу” и Србе одвоје од матице. Да би Црнуша, која се налази на свим стратегијским, оперативним и тактичким правцима, била претња за општине на северу Космета, сви су сагласни – од политичара, аналитичара до забринутих Срба у четири општине на северу Космета. Сагласни су и да ће тако постати „црна тачка” за цео регион.

Хрвати у кампу „Вилађо Италија”, задуженом за Дечане

Од првобитне помпезне најаве Загреба да ће да отворе војни камп на Космету очигледно се одустало, након што су је и сами хрватски званичници накнадно демантовали. Остаје, међутим, непознато када ће бити повећан ангажман хрватских војника у саставу Кфора. По свој прилици прича о кампу је била само маркетиншки трик јер су капацитети постојећих војних база унутар самог Космета и више него довољни за 3.419 војника, колико сада броји Кфор, укључујући и 38 припадника Оружаних снага Републике Хрватске, са штабним официрима, као и за два транспортна хеликоптера Ми-17. Хрватска, која је међу првима 2008. признала једнострано проглашену независност Косова и која с привременим косовским властима у Приштини има веома развијене односе по плану војне обуке и школовања кадрова (и обавештајног деловања), планира да на Косову ангажује пешадијску чету са око сто војника који би били размештени у базе „Бондстил”, „Вилађо Италија” крај Пећи, „Филмски град” у Приштини, као и око аеродрома „Слатина”.

Највероватније ће новопридошли војници, „хваљени од међународних партнера”, како тврди Министарство спољних послова Хрватске и даље бити на задацима хеликоптерског превоза трупа Кфора, али и „другог важног особља на Косову”. „Политика” је остала ускраћена за одговоре које је упутили Информативној служби Кфора у Приштини, а односе се на најаву доласка пешадијске чете, као и још неколико питања везаних за ангажман оружаних снага Хрватске. Иначе, први војници из Загреба стигли су на Космет 2009. године, а највећи број је, према нашим сазнањима, стациониран у кампу „Вилађо” у селу Бело Поље. Ова база налази се у зони одговорности „Запад” под италијанском командом, задуженом за чување Високих Дечана, једине светиње на КиМ коју и даље обезбеђује Кфор.