И уз веће плате дуг је пут до бољег стандарда

Просечна нето плата у Србији у марту 2021. износила је 65.289 динара, и у односу на исти месец прошле године номинално је већа за 9,4 процента, а реално за 7,5 одсто, објавио је Републички завод за статистику. Медијална нето зарада за март била је 49.328 динара, што значи да је 50 одсто запослених остварило зараду до наведеног износа.

Овај податак о просечној заради пре два дана саопштио је и председник Србије Александар Вучић.

„Имам добру вест за све људе у Србији – просечна плата у марту износила је тачно 555 евра. То је оно што смо чекали”, поручио је Вучић у видео-снимку објављеном на инстаграм налогу „Будућностсрбије” и поручио да морамо да радимо, да се трудимо и боримо да би пре краја године подигли зараде на више од 600 евра.

На ово економиста Љубомир Маџар каже да је износ мартовске плате очекиван, али да то није ни успех ни неуспех с обзиром на карактер привреде и друштва. То је још скромна зарада поредећи с другим земљама као што су Хрватска, Румунија, Бугарска, Мађарска.

„Колико се за тај износ може рећи да је очекиван толико је достизање просечних 600 евра до краја године тешко предвидиво. Јер, проценат увећања је висок. То би значило да ће у остатку године, а то је нешто мало више од пола године, плате бити повећане за нешто мање од десет одсто. Еквивалент тога је раст зарада од 14 одсто за целу годину. Уколико се по стопи привредног раста од шест процената плате повећају 14 одсто ради се погрешно и не води добром. За целу годину привреда може да увећа зараде само за три одсто уколико жели да нешто акумулира и да инвестира у будућу економску корист. Разлог за скепсу је још већи што је медијална, средишна зарада ниска. Али, такве најаве добро звуче”, објашњава Маџар.

Горан Радосављевић, професор на Факултету за финансије и економију наводи да је битно с чиме поредимо мартовски износ просечне плате. Ако се то чини у односу на земље ширег региона, Србија има најнижу зараду и стандард не рачунајући Албанију и сличне земље. Ако се гледа раст плата у последњих десет година са 330 евра на 550 јесте то повећање од 70 одсто, али истовремено инфлација је била 40 одсто, трошкови живота већи од 60 процената.

Прерачунато ми смо на нули, а од просечне зараде не може пристојно да се живи. Ако ћемо да гледамо само то повећање плата од 2000. до 2012. године просечна зарада порасла је десет пута, али тада је почетна плата била на ниском нивоу, каже он.

„Није то спектакуларан успех, али није ни неуспех. Србија има потенцијал за више. Румунија је, на пример, за 15 година дуплирала зараду. Просечна плата ништа не показује, развијене земље су одустале да је користе, она је само показатељ за сиромашне. На сајту статистике ЕУ ње нема већ деценију и по. Шта она значи, ако ја зарађујем 20.000 евра, а ви 100 просек нам је 10.000 евра. Најчешће исплаћена зарада у Србији је она од 350 евра. Јесте било раста у периоду 2017–2019, али повећање просечне плате у последње време било је искључиво вођено растом зарада у јавном сектору и повећањем минималне плате што је административна мера”, указује Радосављевић.

Према његовим речима, достизање поменутих 600 евра просечне плате није нереално. Може држава да реши да поново увећа минималну зараду, плате у јавном сектору, а они су пола државе, спусти се мало курс. Али све то не одговара стварном квалитету живота, објашњава наш саговорник.

Милојко Арсић, професор на Економском факултету у Београду, наводи да је мартовски раст плата био нешто већи и у односу на претходни месец и у односу на март прошле године и да је на нивоу првог квартала у складу са очекиваним растом

БДП-а од шест одсто. „Прави показатељ реалне вредности плата је куповна моћ”, закључује Арсић.