Бесне глисте

Миленијумима су доктори, као и врачеви у племенским заједницама, уживали неприкосновено уважавање, мада арсенал препарата којима су располагали није био импресиван. До пре мање од два века садржај лекарске торбе чинили су еметици и пургативи, тј. средства за повраћање и протеривање, тегла с пијавицама и лансета (оштар инструмент) за пуштање крви, уз камфор, миришљаве соли и тек још понеку супстанцију сличног ефекта. Исцелитељска репутација медицинара почивала је на психолошком (плацебо) ефекту.

Временом су медицинске интервенције постајале све делотворније, мимо и изнад утицаја на психу пацијента, а последњих деценија се отварају неслућени хоризонти спречавања поремећаја здравља, њихове дијагностике и лечења. Парадоксално је да, упоредо с тим продорима у донедавно непознато и фрапантним резултатима, расте сумња у моћ научне медицине на рачун различитих „алтернатива”, ма шта се све иза њих крило.

Разлика између два приступа је у томе што се научна медицина заснива на, колико је могуће, чврстим доказима (нереално је да то увек буду апсолутне и вечне истине), а алтернатива на анегдотској, обично никад ни покушаној провери ефекта. Лекари, изузев понеког преваранта, каквих има у свим професијама, примењују интервенције (операције, зрачења, лекове) за које се ригорозним дуготрајним истраживањем показало да су супериорне у односу на остала решења. Алтернативци, с друге стране, за своје обично безвредне, а некад изразито штетне препарате, поносно тврде како су „клинички испитани”. Притом прећуткују да тестирање није обухватило делотворност, већ само потврду о одсуству хемијског и микробиолошког загађења.

Они протурају вест како фармацеутска индустрија зарађује на лековима. Ту су важне три ствари. Прво, зарађују и произвођачи намештаја, па нико не седи на патосу нити једе с пода како би им пркосио. Друго, много веће приходе остварују погони који на тржиште избацују тзв. суплементе или додатке храни. То је права фармакомафија, а о њиховом приходу сведочи препуњеност апотекарских излога управо суплементима, као најпрофитабилнијом робом. Треће, лекови помажу, а суплементи ретко то чине.

Подвала је садржана у уверавању људи да им је организам несавршен, што значи да су оманули било Створитељ, било природа, те да су, срећом, ту алтернативци да помогну. Један преварантски правац убеђује нас да дневне потребе минерала и витамина треба да уносимо пилулама, као када бисмо штрајковали глађу. Истина је да је великој већини људи на уравнотеженој, разноврсној исхрани потребно мало шта из апотеке, осим евентуално витамина Д током зиме.

Друга „школа мишљења” такође полази од погрешно устројеног људског тела као неупитног аксиома, али га приказује као канту за отпатке, пуну „токсина” којих се треба ослободити. Јетра, бубрези, кожа и други органи служе ту ваљда само за украс, а спас је у „детоксикаторима”, који по правилу само штете, јер ометају нормалне функције организма.

У том накарадном виђењу промета материја архинепријатељ су слободни радикали, које треба, наравно за паре, уништавати антиоксидансима. Наивним купцима не пада на ум како је током еволуције устројен савршен механизам у којем чак и слепо црево има своју функцију. Тако и природно настали слободни радикали обављају улогу чистача, те није чудо што кљукање антиоксидансима, као што су провитамин А и витамин Е, само скраћује живот. Нико да се сети и послуша савет каквог мудрог сељака да свако претеривање шкоди, чак и кад се храни марва.

Последњих година отишло се корак даље, па се народ убеђује како скоро све зло долази од тајанствених и свеприсутних паразита. Савет је да деци треба давати један токсичан избељивач, познат под скраћеницом ММС, све док се у столици не појаве „паразити”, у ствари траке ољуштене цревне слузнице.

Тврди се да је „око 92 одсто смртних случајева изазвано паразитима”. Лукавост је у поруци: „Ако постоји бар један од симптома – постоји 99 одсто шансе да су се у вашем телу појавили паразити”. Пошто су ти „симптоми” папиломи, лош задах, честе прехладе, главобоље, зачепљење носа, лош сан, нервоза, затвор или пролив итд., мало који човек није подложан хитном лечењу, како би спасао главу.

Зашто се лекари и њихова сталешка удружења не огласе тим поводом, утолико пре што су директно оптужени да крију „истину” о тим паразитима? Па, цела идеја је толико бесмислена да не заслужује пажњу. Уз то, вероватно је присутан став да свако ко је довољно глуп да поверује у испуњеност свог тела опасним глистама заслужује да буде новчано оробљен („порез на глупост”).

Држава је, међутим, дужна да брине и о својим интелектуално ненадареним или мало промућурним грађанима. До превараната није лако доћи, јер су измишљени и „чувени” стручњаци и „угледне” установе у којима наводно раде. Ипак, трагови новца воде до њих. Чији су рачуни на које им се уплаћује „лек” и с којих покривају трошкове свог оглашавања?

Професор Медицинског факултета у пензији