Besne gliste

Milenijumima su doktori, kao i vračevi u plemenskim zajednicama, uživali neprikosnoveno uvažavanje, mada arsenal preparata kojima su raspolagali nije bio impresivan. Do pre manje od dva veka sadržaj lekarske torbe činili su emetici i purgativi, tj. sredstva za povraćanje i proterivanje, tegla s pijavicama i lanseta (oštar instrument) za puštanje krvi, uz kamfor, mirišljave soli i tek još poneku supstanciju sličnog efekta. Isceliteljska reputacija medicinara počivala je na psihološkom (placebo) efektu.

Vremenom su medicinske intervencije postajale sve delotvornije, mimo i iznad uticaja na psihu pacijenta, a poslednjih decenija se otvaraju neslućeni horizonti sprečavanja poremećaja zdravlja, njihove dijagnostike i lečenja. Paradoksalno je da, uporedo s tim prodorima u donedavno nepoznato i frapantnim rezultatima, raste sumnja u moć naučne medicine na račun različitih „alternativa”, ma šta se sve iza njih krilo.

Razlika između dva pristupa je u tome što se naučna medicina zasniva na, koliko je moguće, čvrstim dokazima (nerealno je da to uvek budu apsolutne i večne istine), a alternativa na anegdotskoj, obično nikad ni pokušanoj proveri efekta. Lekari, izuzev ponekog prevaranta, kakvih ima u svim profesijama, primenjuju intervencije (operacije, zračenja, lekove) za koje se rigoroznim dugotrajnim istraživanjem pokazalo da su superiorne u odnosu na ostala rešenja. Alternativci, s druge strane, za svoje obično bezvredne, a nekad izrazito štetne preparate, ponosno tvrde kako su „klinički ispitani”. Pritom prećutkuju da testiranje nije obuhvatilo delotvornost, već samo potvrdu o odsustvu hemijskog i mikrobiološkog zagađenja.

Oni proturaju vest kako farmaceutska industrija zarađuje na lekovima. Tu su važne tri stvari. Prvo, zarađuju i proizvođači nameštaja, pa niko ne sedi na patosu niti jede s poda kako bi im prkosio. Drugo, mnogo veće prihode ostvaruju pogoni koji na tržište izbacuju tzv. suplemente ili dodatke hrani. To je prava farmakomafija, a o njihovom prihodu svedoči prepunjenost apotekarskih izloga upravo suplementima, kao najprofitabilnijom robom. Treće, lekovi pomažu, a suplementi retko to čine.

Podvala je sadržana u uveravanju ljudi da im je organizam nesavršen, što znači da su omanuli bilo Stvoritelj, bilo priroda, te da su, srećom, tu alternativci da pomognu. Jedan prevarantski pravac ubeđuje nas da dnevne potrebe minerala i vitamina treba da unosimo pilulama, kao kada bismo štrajkovali glađu. Istina je da je velikoj većini ljudi na uravnoteženoj, raznovrsnoj ishrani potrebno malo šta iz apoteke, osim eventualno vitamina D tokom zime.

Druga „škola mišljenja” takođe polazi od pogrešno ustrojenog ljudskog tela kao neupitnog aksioma, ali ga prikazuje kao kantu za otpatke, punu „toksina” kojih se treba osloboditi. Jetra, bubrezi, koža i drugi organi služe tu valjda samo za ukras, a spas je u „detoksikatorima”, koji po pravilu samo štete, jer ometaju normalne funkcije organizma.

U tom nakaradnom viđenju prometa materija arhineprijatelj su slobodni radikali, koje treba, naravno za pare, uništavati antioksidansima. Naivnim kupcima ne pada na um kako je tokom evolucije ustrojen savršen mehanizam u kojem čak i slepo crevo ima svoju funkciju. Tako i prirodno nastali slobodni radikali obavljaju ulogu čistača, te nije čudo što kljukanje antioksidansima, kao što su provitamin A i vitamin E, samo skraćuje život. Niko da se seti i posluša savet kakvog mudrog seljaka da svako preterivanje škodi, čak i kad se hrani marva.

Poslednjih godina otišlo se korak dalje, pa se narod ubeđuje kako skoro sve zlo dolazi od tajanstvenih i sveprisutnih parazita. Savet je da deci treba davati jedan toksičan izbeljivač, poznat pod skraćenicom MMS, sve dok se u stolici ne pojave „paraziti”, u stvari trake oljuštene crevne sluznice.

Tvrdi se da je „oko 92 odsto smrtnih slučajeva izazvano parazitima”. Lukavost je u poruci: „Ako postoji bar jedan od simptoma – postoji 99 odsto šanse da su se u vašem telu pojavili paraziti”. Pošto su ti „simptomi” papilomi, loš zadah, česte prehlade, glavobolje, začepljenje nosa, loš san, nervoza, zatvor ili proliv itd., malo koji čovek nije podložan hitnom lečenju, kako bi spasao glavu.

Zašto se lekari i njihova staleška udruženja ne oglase tim povodom, utoliko pre što su direktno optuženi da kriju „istinu” o tim parazitima? Pa, cela ideja je toliko besmislena da ne zaslužuje pažnju. Uz to, verovatno je prisutan stav da svako ko je dovoljno glup da poveruje u ispunjenost svog tela opasnim glistama zaslužuje da bude novčano orobljen („porez na glupost”).

Država je, međutim, dužna da brine i o svojim intelektualno nenadarenim ili malo promućurnim građanima. Do prevaranata nije lako doći, jer su izmišljeni i „čuveni” stručnjaci i „ugledne” ustanove u kojima navodno rade. Ipak, tragovi novca vode do njih. Čiji su računi na koje im se uplaćuje „lek” i s kojih pokrivaju troškove svog oglašavanja?

Profesor Medicinskog fakulteta u penziji