Укрстила длето и варјачу

Танке лепиње – танчице – печене на жару, с кајмаком, Јасмина Сенић из села Дасић припрема за своје госте. Она је једина, засад, у селу која се определила за туризам, стару кућу преуредила је за госте, а уз домаћу кухињу туристима нуди мир који је и сама нашла када се пре десетак година преселила из Шапца у Поцерину.

Пре него што је окренула други лист и напустила град, Јасмина Сенић се бавила спољном трговином, извозила је челик за Сирију. У зиму 2008. на 2009, када је светска економија била на ивици пропасти, нашла се, како објашњава, у армији људи који су због кризе и смањене трговине остали без посла.

– Преселила сам се у село и сада знам да је то био прави потез. Син је остао у стану, то је његов избор. У међувремену сам почела да гајим домаће животиње, о којима сам знала колико и свако градско дете. Научила сам да припремам зимницу, ту је башта, воћњак. У обору имам вијетнамску свињу и осам прасића. Поред обора ограђен простор за гуске и патке, за овце тор. Пони Оки одржава травњак на имању јер попут косачице попасе траву, а цвеће не дира. Два малена кратконога мопса, раса паса пореклом из Кине, задужена су за реду у дворишту – прича Јасмина док нам показује свој ручни рад – иконе у дуборезу.

Дуборез је њен хоби и начин да се опусти и ужива у стварању.

– Дрво дељем руком, ножићем – длетом – јесте теже, али има много предности у односу на машински рад – каже ова домаћица.

Тешко је поверовати да је самоука јер, како каже, сем неколико предавања којима је присуствовала у Сирији, где је службено боравила, другу школу дубореза нема.

– Тамо сам имала прилику да се упознам са овим древним занатом. Они обрађују тисовину јер друго дрво и немају. Кратко сам боравила у тој лепој земљи, али довољно да пожелим да се окушам у овом занату. Даску суву набављам у Сремској Митровици. Орах волим да обрађујем, није много тврд. Икону Светог Василија Острошког, на зиду изнад кандила, радила сам у трешњином дрвету – било је тврдо, као да сам дубила у камену. Често узимам липу, лака је за резбарење и омиљена, важила је за свето дрво код Старих Словена, веровало се да чува од зла и урока – појашњава Јасмина.

За дуборез су потребне веште руке, пуно стрпљења, пажње и, подразумева се, љубави према занату. Када одабере дрво, на реду су цртање мустре и дубљење длетима. Потребне су стеге и чврст сто.

– Мени не треба, ја мање комаде дрвета дељем у крилу. Колико сати рада утрошим на неки мотив или производ често ни сама не знам – признаје ова неуморна жена. Највише ради славске иконе мада се не либи да у дрвету изрезбари „Сеобу” Паје Јовановића, „Косовку Девојку” Уроша Предића, породичне портрете… Радови су широм света махом отпутовали као поклон.