МАРКОВА МРКА КАПА

Марку Јакшићу не би на одмет било да се подсети оне доскочице по којој није мајка грдила сина зато што се коцкао, већ зато што се вадио. С обзиром да је Јакшић члан сваког тима и тела који се баве питањем Косова, ваљало би да ово схвати шире, а не да мисли да се то односи само на чињеницу да је тврдио да је Владан Батић, посланик и Јакшићев колега, циганског менталног склопа, док је дан после, све извињавајући се, открио да верује како су Роми генетски обележени менталним склопом који је приписао Батићу. Могу да замислим шта господин Јакшић тек мисли о Албанцима.

Не бих претеривао и тврдио да овакав испад има утицаја на преговоре око Косова, али ако Јакшић са својим ставовима репрезентује било коју политику, а посебно ако представља политику ДСС-а који покушава да носи барјак у борби за српске интересе у јужној покрајини, онда мислим да је битка изгубљена, јер се државе не мере само квадратним километрима територија, већ и људскошћу која би требало да буде трајнија цивилизацијска тековина од граница које настају па нестају.

Зар није чудно да кад наша страна говори о Косову говори само о територији а људе не помиње. Пристојно друштво, о коме најбоље можемо судити преко јавности, не сме да користи своје установе за демонизацију људи који од њега зависе, као што мора да постави и границу понижавању спољних непријатеља.

Српска политичка елита млако је реаговала на напад на Миру Карановић у једном дневном листу, зато што је прихватила улогу Албанке у неком филмском пројекту, што је мог колегу Мишу Васића подстакло да у тексту за "Данас" подсети на анегдотска казивања од пре век и по када су у српским, варошким механама чашћавани глумци који су играли кнеза Лазара или Милоша Обилића а батине добијали они којима је припала улога Мурата или Бајазита.

Реакције на иступ Марка Јакшића нешто су бурније, али не бих рекао да су продуктивније. Бурније су зато што се ово види као тема око које се могу укрстити копља у директном телевизијском преносу, али продуктивност је поништена и самом чињеницом да се ово не види као још један културни скандал који расизмом боји јавну сцену. Питање Јакшићевог говора постаје питање пословника, а изјава младог Алигрудића, Јакшићевог шефа у Скупштини Србије, јесте ограда од Јакшићеве изјаве, али је то ограда сплетена од танког врбовог прућа. Крхка је и кроз њу се све види, а најпре оно бедно правдање да је Јакшић био изазван. Изазови показују прави људски карактер. Пред изазовом неко испадне херој а неко кукавица. Неко паметан а неко будала, неко човек а неко нечовек, неко политичар а неко други политикант.

Мислим да ова тема поново постаје од велике друштвене важности, најпре због грча око митског националног питања – Косова. Одбрана легитимних интереса историјски је ефикасна само ако почива на неким вредностима које унапређују људско у нама. И неонацисти из Новог Сада, предвођени неким момком с надимком Фирер, предвиђали су, пре полицијске забране, да марш војвођанским престоним градом одрже под називом – "Марш за јединство Србије".

Мислим да би за Коштуницу било паметно да жртвује Марка Јакшића, да га не брани од онога од чега се не може одбранити, нити би било паметно прећуткивањем пуштати да ствар легне. Јер, о томе не треба ћутати. Марко Јакшић је јавна личност и мора да сноси консеквенце за своје поступке. Нити ће Косово пропасти без Марка, нити ће нам остати због Марка. Уосталом, Коштуница зна како се политички ставови и подршка мењају у складу с околностима.

Зар нису њега на Косову у почетку гађали јајима?