Да ли је јутро паметније од вечери?

Тук на лук – једна је од бројних наших пословица које је немогуће прецизно превести на страни језик, једнако као и нашу особину на коју смо веома поносни: инат. Те две мозгалице за странце, који их могу схватити једино као тврдоглавост или упорност, видљиве су и на малом екрану, тачније у програмској шеми.

А како изгледа инат на телевизијски начин: то је оно кад радиш у корист своје али и штете својих гледалаца. Наше телевизије, уместо да се разноликошћу и квалитетом боре за превласт на медијском небу, одлучиле су се за сасвим другачију стратегију. Тако на пример, суботом у 11 сати гледаоци РТС-а могу да прате „хуманитарни ријалити” „С Тамаром у акцији”, а у подне истог дана на Првој емитује се реприза „Радне акције”, коју је водила иста Тамара Грујић. Дакле једна Тамара истог дана на два програма.

Специфичност наших телевизија су јутарњи програми, који су се претворили у праве политичке ток шоу емисије, кроз које дефилују новинари, аналитичари, политичари, експерти, државни функционери… и сви разговарају о актуелним и озбиљним темама. Због тога комплетан ТВ програм добија облик пешчаног сата, јер се оно о чему се разговарало ујутро гледаоцима сервира и у централним информативним емисијама. По некој логици, јутарњи програми би требало да се баве сервисним информацијама и да гледаоцима понуде све оно што могу да запамте док јуре по кући спремајући се за посао, сервирајући деци доручак, тражећи кључеве од кола… Пре свега, информације о времену, тренутној температури, саобраћају у великим градовима, различите животне теме презентоване на једноставан и питак начин. Док је неким телевизијским кућама неписано правило да у јутарњи програм треба доводити саговорнике који ће „узбуркати крв”, на ивици скандала, дотле се други опредељују за истомишљенике који у мирнијем тону воде дуге разговоре о домаћој и светској политици.

Било да раде од куће или да одлазе у фирму или одводе децу у школе или вртиће, мало је вероватно да гледаоци имају времена да четири или пет сати проведу уз јутарњи програм. Зато је и питање коме су овакви програми намењени: пензионерима, домаћицама, незапосленима? Сви који се у тим емисијама редовно хвале великом гледаношћу најмање се баве обичним животом. Уредници заборављају на чињеницу да њихови гледаоци брину свакодневне бриге и боре се с безброј недоумица. Јутарњи програми као вишесатне емисије, нажалост, не налазе времена за теме о здрављу, васпитању деце, конфликтима у породицама, о томе да ли је здравија свађа или ћутање, како казнити а како мотивисати дете, шта радити кад беба плаче читаву ноћ, како неговати старог болесника, кад је време да се детету купи први мобилни или даје редовни џепарац, како да рођендан не буде парада кича и надметање у „престижности”, како скинути температуру, шта поклонити неком за венчање…

Док се телевизија не буде бавила сличним темама, гледаоци ће нажалост одговоре тражити на „Гуглу”, а водитељи ће време трошити на фразе типа „хвала теби и твом саговорнику”. И тако двадесетак пута у току емисије.