Понављају разред да би остали у дому

Завршим средњу школу, онда вишу, па пређем на пољопривредни факултет, дипломирам и окончам мастер, и замислите не успем као инжењер да нађем посао нигде у Војводини. Шта ћу? Дођем у Београд, где земље „има највише у саксијама”, и запослим се – не зато што сам имала просек 9,5 или зато што сам имала написане одличне радове и што сам добра, вредна особа... Не, него захваљујући медијима јер сам сасвим случајно позвана у неку емисију да испричам своју животну причу, после које се јавио директор једног јавног предузећа и понудио ми посао, али како су њега сменили, тако су и мени дали отказ.

Јасмина Ђокић, тридесетогодишњакиња чије речи наводимо, није „само” једна од представница своје генерације, није јој запослење било једини проблем јер, срећом, данас ради у „Србијашумама”. Она је девојка с тешком животном причом и неко ко је био у систему социјалне заштите, како се то административно пише, а заправо значи одрасла у хранитељској породици попут њених браће и сестара јер је у седмој години остала без маме, у дванаестој без маћехе и у тринаестој без тате. А онда с пунолетством престала да буде брига државе јер овдашњи закони прописују да се неко ко нема родитеље или они не могу да брину о потомству с навршених 18 година сматра „зрелим” да изађе из већ поменутог система социјалне заштите. То значи из дома или одлази од хранитеља јер је способан за самосталан живот.

– Признајем, нисам чула да је било ко од оних које знам и с којима сам у контакту имао предност при тражењу посла у односу на друге кандидате с бироа. А знате ли да готово нико није научен да попуни уплатницу? А тек да се снађе за стан, посао, а по могућству да добро говори енглески, да има возачку дозволу, а реч је о младом човеку који од малих ногу није имао на кога да се ослони, који је остао без ближњих, па и имовине коју су поседовали, неко кога су силом прилика одвојили од брата или сестре јер је он у другој породици... – извлачи на површину неке чињенице и из сопствене биографије наша саговорница, рођена у Дубони код Младеновца.

И њен другар Новица Симанић, који је одрастао у дому „Јован Јовановић Змај” у насељу Браће Јерковић, слично говори о животу пуном парадокса због прописа које би несумњиво требало мењати и прилагођавати потребама деце без родитељске бриге. Они тек пунолетни не могу даље сами, упозорава Симанић, који је и сам успео да се избори да постане мушки фризер и брокер да би имао сигуран комад хлеб.

Оних који ће ићи путем којим је Новица прошао излазећи из дома у овом моменту има око девет хиљада, њих 600 расте уз васпитаче у домовима широм Србије, остали су у хранитељској породици, а у најскорије време биће око двеста оних „најстаријих”, пунолетних, на крају редовног школовања који ће бити препуштени сами себи. Једно је сигурно, моћи ће да покуцају на врата удружења „Мој круг”, које су пре три године основали млади, такође, одрасли без родитељског старања у Србији, са циљем да онима који излазе из такозване алтернативне бриге пруже подршку на путу ка самосталности.

Чланови и чланице овог удружења прво су сами успели да испливају из мора невоља, зрелији су и искуснији од оних који напуштају систем социјалне заштите. Саставили су и списак задужења не би ли се изборили с милион парадокса које су сами искусили. Уз остало, залажу се и за промену слике о младима из такозваног система алтернативне бриге, раде на освешћивању друштва ако би у те две речи могло да се спакује стално указивање на отежавајуће законске одредбе и понекад лош рад центара за социјални рад, али пре свега својим вршњацима помажу да развију вештине неопходне за почетак самосталног живота.

Јасмина и Новица додају да у удружењу „Мој круг” свако доприноси колико може, помињу другаре Дениса Ћулаховића и Илијану Кладар, подсећају да је почело идејом да се створи круг младих, одатле и име, који ће међусобно да пружају подршку једни другима. Највећи изазов је, кажу, суочавање с реалним светом, а притом си сам без савета и подршке. Оно што су сви препознали као највећи изазов јесте свакако недостатак информација – коме могу да се обрате за нека основна питања када је реч о самосталном животу.

Центар за позитиван развој деце и омладине или скраћено ЦЕПОРА својим пројектом „(Не)видљиви млади: Кампања о младима који напуштају систем социјалне заштите” настоји да овим младим људима помогне, док се „једног лепог дана не промене прописи”. Директорка центра Лидија Буквић подсећа да због дужег останка у дому или код хранитеља многи обавезно понављају разред, исто тако намерно падају годину на факултету ако наставе школовање јер док су на редовном школовању, али не дуже од 26. године, збринути су, имају адресу на коју могу да се пријаве, траже помоћ.

– Они који живе у Београду, за разлику од других места у Србији, могу да рачунају на смештај, привремени стан који им главни град понуди, под условом да су вредни, добри студенти, не праве ексцесе. Комуналије две године плаћају парама од новчане помоћи која им исто толико траје и раде на црно да би имали од чега да живе јер ако пријаве да су запослени, губе све привилегије – и стан и финансијску помоћ – појашњава Лидија Буквић.

Ове проблеме наша саговорница види као врх леденог брега јер нема сумње да би прописе у овој области требало добро прочешљати и – променити, прилагодити свакодневици младих који немају ослонац родитеља. Дa та такозвана помоћ постане стипендија и подстрек за добре оцене, а не разлог за понављање разреда или године на студијама, a пут до посла и „позитивна дискриминација” при запошљавању писано правило, а да не помињемо адресу и „пријављивање код некога” да не би остали на улици без икаквих права и подршке.

– Нису наши људи неосетљиви, погађа их туђа мука, али малишана у Звечанској сви се углавном сете пред Нову годину, онда их затрпају играчкама и пакетићима, буде и торти, па настане мук до следећег децембра. Време је за нови систем и прописе – примећује директорка Центра за позитиван развој деце, што Јасмина Ђокић и Новица Симанић добро знају и – памте.