Победа, пораз или нешто треће

Самозаслепљујући тријумфализам да ћемо „победити” вирус корона, што здушно промовишу поједини политичари, ненадано су подржали и поједини сличномишљеници из САНУ на недавном симпозијуму „Ковид 19 пандемија: поруке, нова сазнања и дилеме”. С глумљеним миром прихватам да је недовољно знање о биолошким особинама вируса печат наше судбине, али уважени академици би морали да знају да ерадикација инфекције САРС-КоВ-2 није реалан и остварив циљ.

За почетак, довољно је знати да вируси имају супериорне биолошке особине: бројност, разноврсност, отпорност и прилагодљивост. Друго, научна истина је да цело човечанство плива у истом „микробном мору”, да је пандемија природан процес, при чему је коеволуција патогених микроорганизама и њихових домаћина (макроорганизама) увек узајаман процес, најчешће с успостављеном биолошком равнотежом. Чињеница је да је наша планета постала глобално село, да су државне границе (напокон) отворене, да људи путују или мигрирају и да је могуће „преливање” различитих инфекција из региона у регион, из државе у државу. И овај вирус, као и око 3.500 пре њега, прескочио је баријеру врсте и ушао у хуману популацију и ми смо сада за њега „слепа улица”. Као и бројни анимални вируси, он ће се прилагодити новонасталој ситуацији, што ће му омогућити лакше преношење, размножавање и временски неограничени опстанак. Све то говори да вирус није „поражен”, односно да је већ остварио свој једини биолошки циљ – временски неограничено размножавање уз низак леталитет својих домаћина.

Бунтовно не пристајем и да смо поражена страна током ове пандемије, не због величанствених домета савремене науке, квалитетног рада здравственог система и самопрегора („сагоревања”) здравствених радника, већ због тога што овде није реч о спортском такмичењу или политичком надмудривању. Једноставно, на делу је трагедија епских размера с три огромна, не само медицинска проблема. Прво, и прелиминарни број преминулих (скоро 7.000) је огроман; изгубили смо неупоредиве и недостижне људске громаде у свим областима самопотврђивања и очовечења. Друго, бројна су и разноврсна последична стања после прележаног ковида 19, па и по живот угрожавајућа патолошка стања са знатним скраћењем живота. Такође, прва истраживања указују да више од 40 одсто болесника, после два месеца од почетка болести, имају знатно снижен квалитет живота. И треће, значајном броју не-ковид болесника, све време пандемије, ускраћени су правовремена дијагностика и благовремено лечење. Зато не треба да чуди податак да је током 2020. године умрло 9.600 не-ковид болесника више него 2019. године. Међутим, треба да нас чуди чињеница да приватне здравствене установе нису укључене у дијагностику и лечење не-ковид болесника током пандемије, што омогућује Закон о заштити становништва од заразних болести (чланови 21 и 51). Праву тежину и значај овог проблема сагледаћемо у годинама које долазе.

Познато је да се пандемија изазвана новооткривеним вирусом не може избећи, али зато можемо да бирамо противепидемијске мере којима ћемо се најбоље супротставити ширењу инфекције, дужини трајања пандемије и броју епидемијских таласа. Досадашња искуства говоре да се током пандемије обично зарази од 15 до 35 одсто становништва наше планете. Чињеница је да ову пандемију, на глобалном нивоу, нисмо дочекали спремни: организационо, просторно, материјално и кадровски.

Новоотокривени вирус (САРС-КоВ-2), с којим се суочавамо већ другу годину, сигурно неће бити и последњи у овом веку. Само код слепих мишева доказано је шест нових вируса корона. Зато мудри и прагматични људи, после крупних тектонских поремећаја какве су пандемије, направе свеобухватну анализу и извуку поуке. Неопходна је свестрана анализа текућих грешака и евидентних успеха с дугорочним плановима за деловање свих актера здравственог система у будућности – Министарства здравља, Здравственог савета Србије, института и завода за јавно здравље, Српског лекарског друштва, Лекарске коморе Србије, Републичког завода за здравствено осигурање итд. Неопходно је додатно кадровско и материјално јачање, пре свега превентивних грана медицине. Потребни су потпуно нова организација инфектолошке службе Србије, нови наменски простори опремљени најсавременијом опремом и знатне промене у едукацији инфектолога. У супротним, питање је само када ће нас нова пандемија инфективне болести затећи неспремне и зачуђене.

За будућност предвиђам крхку равнотежу између микроорганизама и макроорганизама. Неразумне људске активности, самодовољност и атрофија личне и колективне одговорности могу довести до поремећаја те равнотеже на нашу штету: на пример, глобално загревање, крчење шума и редистрибуција вектора, некритичка употреба антимикробних лекова, смањен обухват становништва вакцинацијом, (биолошки) ратови, присилне миграције, осиромашени здравствени системи, недовољно контролисани експерименти у лабораторијама итд.

Хоћу да верујем да ће се људи напокон призвати памети и учинити све да свом потомству изграде и оставе сигурну будућност. Оно што ме плаши је уверење да је човек биће с урођеном грешком које брзо заборавља и да је често „херој” пропуштених прилика. Очито је у његовој природи да прави и понавља грешке, тврдоглаво и инфантилно, уз неразумно прецењивање своје снаге и значаја. Утешно је искуство утемељено у историји, да често из тих грешака и катаклизми проистиче катарза и, најчешће, пролазно опамећивање, преобликовање начина живљења, а изузетно ретко, за зреле нације, и краткотрајно Периклово доба.

Редовни професор Медицинског факултета у Београду, у пензији