Pobeda, poraz ili nešto treće

Samozaslepljujući trijumfalizam da ćemo „pobediti” virus korona, što zdušno promovišu pojedini političari, nenadano su podržali i pojedini sličnomišljenici iz SANU na nedavnom simpozijumu „Kovid 19 pandemija: poruke, nova saznanja i dileme”. S glumljenim mirom prihvatam da je nedovoljno znanje o biološkim osobinama virusa pečat naše sudbine, ali uvaženi akademici bi morali da znaju da eradikacija infekcije SARS-KoV-2 nije realan i ostvariv cilj.

Za početak, dovoljno je znati da virusi imaju superiorne biološke osobine: brojnost, raznovrsnost, otpornost i prilagodljivost. Drugo, naučna istina je da celo čovečanstvo pliva u istom „mikrobnom moru”, da je pandemija prirodan proces, pri čemu je koevolucija patogenih mikroorganizama i njihovih domaćina (makroorganizama) uvek uzajaman proces, najčešće s uspostavljenom biološkom ravnotežom. Činjenica je da je naša planeta postala globalno selo, da su državne granice (napokon) otvorene, da ljudi putuju ili migriraju i da je moguće „prelivanje” različitih infekcija iz regiona u region, iz države u državu. I ovaj virus, kao i oko 3.500 pre njega, preskočio je barijeru vrste i ušao u humanu populaciju i mi smo sada za njega „slepa ulica”. Kao i brojni animalni virusi, on će se prilagoditi novonastaloj situaciji, što će mu omogućiti lakše prenošenje, razmnožavanje i vremenski neograničeni opstanak. Sve to govori da virus nije „poražen”, odnosno da je već ostvario svoj jedini biološki cilj – vremenski neograničeno razmnožavanje uz nizak letalitet svojih domaćina.

Buntovno ne pristajem i da smo poražena strana tokom ove pandemije, ne zbog veličanstvenih dometa savremene nauke, kvalitetnog rada zdravstvenog sistema i samopregora („sagorevanja”) zdravstvenih radnika, već zbog toga što ovde nije reč o sportskom takmičenju ili političkom nadmudrivanju. Jednostavno, na delu je tragedija epskih razmera s tri ogromna, ne samo medicinska problema. Prvo, i preliminarni broj preminulih (skoro 7.000) je ogroman; izgubili smo neuporedive i nedostižne ljudske gromade u svim oblastima samopotvrđivanja i očovečenja. Drugo, brojna su i raznovrsna posledična stanja posle preležanog kovida 19, pa i po život ugrožavajuća patološka stanja sa znatnim skraćenjem života. Takođe, prva istraživanja ukazuju da više od 40 odsto bolesnika, posle dva meseca od početka bolesti, imaju znatno snižen kvalitet života. I treće, značajnom broju ne-kovid bolesnika, sve vreme pandemije, uskraćeni su pravovremena dijagnostika i blagovremeno lečenje. Zato ne treba da čudi podatak da je tokom 2020. godine umrlo 9.600 ne-kovid bolesnika više nego 2019. godine. Međutim, treba da nas čudi činjenica da privatne zdravstvene ustanove nisu uključene u dijagnostiku i lečenje ne-kovid bolesnika tokom pandemije, što omogućuje Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti (članovi 21 i 51). Pravu težinu i značaj ovog problema sagledaćemo u godinama koje dolaze.

Poznato je da se pandemija izazvana novootkrivenim virusom ne može izbeći, ali zato možemo da biramo protivepidemijske mere kojima ćemo se najbolje suprotstaviti širenju infekcije, dužini trajanja pandemije i broju epidemijskih talasa. Dosadašnja iskustva govore da se tokom pandemije obično zarazi od 15 do 35 odsto stanovništva naše planete. Činjenica je da ovu pandemiju, na globalnom nivou, nismo dočekali spremni: organizaciono, prostorno, materijalno i kadrovski.

Novootokriveni virus (SARS-KoV-2), s kojim se suočavamo već drugu godinu, sigurno neće biti i poslednji u ovom veku. Samo kod slepih miševa dokazano je šest novih virusa korona. Zato mudri i pragmatični ljudi, posle krupnih tektonskih poremećaja kakve su pandemije, naprave sveobuhvatnu analizu i izvuku pouke. Neophodna je svestrana analiza tekućih grešaka i evidentnih uspeha s dugoročnim planovima za delovanje svih aktera zdravstvenog sistema u budućnosti – Ministarstva zdravlja, Zdravstvenog saveta Srbije, instituta i zavoda za javno zdravlje, Srpskog lekarskog društva, Lekarske komore Srbije, Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje itd. Neophodno je dodatno kadrovsko i materijalno jačanje, pre svega preventivnih grana medicine. Potrebni su potpuno nova organizacija infektološke službe Srbije, novi namenski prostori opremljeni najsavremenijom opremom i znatne promene u edukaciji infektologa. U suprotnim, pitanje je samo kada će nas nova pandemija infektivne bolesti zateći nespremne i začuđene.

Za budućnost predviđam krhku ravnotežu između mikroorganizama i makroorganizama. Nerazumne ljudske aktivnosti, samodovoljnost i atrofija lične i kolektivne odgovornosti mogu dovesti do poremećaja te ravnoteže na našu štetu: na primer, globalno zagrevanje, krčenje šuma i redistribucija vektora, nekritička upotreba antimikrobnih lekova, smanjen obuhvat stanovništva vakcinacijom, (biološki) ratovi, prisilne migracije, osiromašeni zdravstveni sistemi, nedovoljno kontrolisani eksperimenti u laboratorijama itd.

Hoću da verujem da će se ljudi napokon prizvati pameti i učiniti sve da svom potomstvu izgrade i ostave sigurnu budućnost. Ono što me plaši je uverenje da je čovek biće s urođenom greškom koje brzo zaboravlja i da je često „heroj” propuštenih prilika. Očito je u njegovoj prirodi da pravi i ponavlja greške, tvrdoglavo i infantilno, uz nerazumno precenjivanje svoje snage i značaja. Utešno je iskustvo utemeljeno u istoriji, da često iz tih grešaka i kataklizmi proističe katarza i, najčešće, prolazno opamećivanje, preoblikovanje načina življenja, a izuzetno retko, za zrele nacije, i kratkotrajno Periklovo doba.

Redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, u penziji