Задужен за радост екипе

Била једном једна генерација српских тенисера и тенисерки рођених између 1984. и 1987. У просеку је ту генерацију представљао Виктор Троицки, рођен 10. фебруара 1986. Заједно су се успињали ка светском врху: Ана Ивановић и Јелена Јанковић до првог места 2008, Новак Ђоковић до првог места 2011, Јанко Типсаревић до осмог 2012.

Троицки је 2011. стигао до 12. места на свету, заостајући у аналима нашег мушког тениса само за двојицом вршњака, Ђоковићем и Типсаревићем. Да није било Новака, можда би Виктор био познатији, а можда не би ни стигао до освојених висина. Јер, они су гурали један другог као права репрезентација иако је тенис појединачни спорт. Да Троицки није 5. децембра 2010. победио Микаела Љодру (6:2, 6:2, 6:3), у одлучујућем мечу финала Дејвис купа, питање је како би све даље текло.

Историјски тријумф репрезентације дао је моћна крила свој тројици. Ђоковић је, управо од те незаборавне прославе са шишањем до главе, нанизао 41 узастопну победу и први пут се успео до највишег врха 2011, у једној од најубедљивијих шампионских сезона у историји тениса. Типсаревић је са 49. места стигао до осмог, Троицки са 30. до 12.

Нема сумње да је далеки српски изданак познате руске породице из Твера и Ростова могао више у личној такмичарској каријери, завршеној протекле седмице, у другом колу квалификација за Вимблдон. По професионалној (не)озбиљности био је супротност, али и велика подршка Новаку Ђоковићу, допуњујући личност најамбициознијег насушном потребом за дружењем, опуштањем и дељењем сопствених успеха.

Када га први рекет света ових дана испраћа емотивним речима „био си веома важан део мог личног развоја и тениске приче”, можете да замислите радост коју је Виктор уносио у гладијаторску напетост професионалног тениса. Исту радост због које је Ђоковић пре Ролан Гароса ишао у Београд „међу своје”, а пре Вимблдона на Мајорку, да се опусти играјући у пару са Карлосом Гомезом, још једним пријатељем неоптерећеним личним амбицијама.

Само је Троицком могло да се деси да 2013. одложи давање крви после меча зато што је разумео лекарку да је то дозвољено, те да потом годину дана буде удаљен са терена. Али само је њему припала и част да, десет година после одлучујуће победе против Љодре, одигра последњи меч и за другу највећу титулу Србије. У АТП купу 2020, уз трубе и бубњеве наших у Сиднеју, у пару са Новаком Ђоковићем – коме није падало на памет да се одмара после кључне победе над Рафаелом Надалом – летео је 12. јануара 2020. „Кен Роузвол” ареном, против Пабла Карења и Фелисијана Лопеза (6:3, 6:4).

Тако је Виктор постао први тенисер са све три највеће екипне титуле, почевши од учешћа у победи Србије у Светском екипном купу 2009. (и поново 2012). Отуда и жеља његових саиграча да остане у репрезентацији, барем на месту селектора. Његова радост у игри за национални тим дубоко је уткана и у развој Новака Ђоковића, последњег и најуспешнијег члана једне незаборавне генерације.