Промене у Евролиги: припреме за „рат” са НБА

Новим системом лиценци за учеснике који је, пре три дана у Берлину, усвојила Скупштина кошаркашке Евролиге, дошло се до највеће промене у низу новости које у последње време стижу из врха европске клупске кошарке. Део тих промена захвата и нашу кошарку која, на изненађење свих, није добила ни трогодишњи уговор за један клуб ни остала на томе да је представља шампион од сезоне до сезоне. Могло би да се каже да јој је, као Б лиценца, припала комбинација те две могућности: од сезоне 2009/2010. Србију ће представљати тим који у претходне три такмичарске године сакупи највише бодова према таблици за резултате у еврокуповима, Јадранској лиги (НЛБ) и српском првенству.

Може бити да је нови модел за Србију, Хрватску и Словенију, Евролига увела само у намери да клубови сваке сезоне играју са максималним потенцијалима, али изостанак трогодишњег уговора за нашу кошарку може да остави горак утисак изиграности код огромног дела публике која је последњих година пратила читаве кампање наших клубова и истакнутих кошаркашких личности за и против уговора, тираде о користи и штети коју доноси НЛБ лига, доказивање ко ради у интересу наше игре под обручима а ко само за личну промоцију, итд.

Као што је Скупштина Евролиге преко ноћи променила услове које су најављивали из НЛБ лиге и очекивали у нашој кошарци, можда би у променама на европском нивоу требало тражити одговор на питање куда иде наша и регионална клупска кошарка. Да је у позадини последњих дешавања чврста идеја говори изјава првог човека Евролиге Ђордија Бертомеуа који каже да је реч о „имплементацији стратешких одлука које захтева време”.

На Скупштини Евролиге изазвана је права бура представљањем новог модела по којем је предвиђено 16 А лиценци које, уз не превише строге услове, доносе временски неограничене уговоре директно водећим европским клубовима. Бертомеуов предлог је добио убедљиву подршку од 25 гласова, али пет делегата је било против, а три уздржана. Евролига је усвојила и промене у систему такмичења тако да се одрекла чак 40 утакмица у сезони, скраћивањем првог круга за 48 мечева, са 14 на само десет кола (четвртфинале проширено са борбе за две на игру до три победе). Та жртва учињена је зарад повећања неизвесности мечева.

У предвечерје дуго чекане Скупштине, догодило се и уједињење система такмичења Евролиге односно Удружења националних лига УЛЕБ, са Светском кошаркашком федерацијом (Фиба) чији је сукоб трајао читавих осам година. Чак су промењена имена надметања тако што су брисани називи ових организација па уместо Улебовог купа имамо Еврокуп, а Фибин куп постаје Еврочеленџ. Добијен је јединствени маркетиншки модел препознатљивости по Европи: Евролига, Еврокуп, Еврочеленџ. Како то да је баш сада постигнута сагласност? Шта је ујединило дојучерашње љуте непријатеље? Можда – заједнички ривал?

У последњих годину дана, између две Скупштине Евролиге, постало је јасно да ће се на Европу ускоро проширити америчка профи кошарка. У марту ове године, комесар НБА лиге Дејвид Штерн је у интервјуу објављеном на званичној Интернет презентацији такмичења од којег је направио бизнис вредан три милијарде долара годишње, упитан да ли би проширење могло да се догоди у следећих десет година. „Да, то је реалност. У другим крајевима света опција је да будемо покровитељ неке лиге, али Европа пружа најбоље услове за формирање једне дивизије НБА”, гласио је одговор човека који је раније најављивао да у Европи не постоји одговарајућа инфраструктура, пре свега дворане у НБА стилу.

Раније се говорило да би више водећих европских клубова у будућности могло да постане део НБА, међутим, она тешко да може да прихвати више од пет тимова (толико има свака од шест дивизија у Америци), а већи део их је потребан на тржиштима на којима је кошарка мали спорт – у Лондону, Паризу и Берлину. Прошле јесени НБА тимови играли су у новој О2 арени у Лондону, једна са истим именом спонзора је пред отварањем у Берлину, Париз има спреман „Берси”, а тачно пет клубова покрило би Западну Европу стационирањем по једног и у Барселони и у Риму (Евролига следећи финални турнир одржава у Берлину, где је и била Скупштина, 2010. или 2011. у Лондону где се никада није играла, за годину пре или после града на Темзи Бертомеу каже да преговара са Римом).

Пет поменутих градова су они који се наводе у написима чувеног америчког „Спорт Илустрејтида”, чије Интернет издање је у оквиру оног „Си Ен Ена”, у фебруару ове године „из извора блиског врху НБА”, донело план ширења на Европу. Ту стоји да је планове убрзала изградња великих дворана, да НБА жели да оснује пет комплетно нових клубова као „америчких фирми” где ће сваки играти пуну сезону од 82 утакмице, да је узор Лига шампиона у фудбалу као такмичење које гледа цела Европа иако многе земље немају представнике, итд.

Није тешко претпоставити колико би од Евролиге спонзора и гледалаца у ударним ТВ терминима одвукло десетак утакмица НБА седмично. Јасно је да би НБА машинерија у сваки клуб „довела” неку велику звезду, али већина од 70 нових играча сигурно би се тражила међу најбољима који играју у – Евролиги (број странаца у НБА у протекле две деценије у складу са повећаним потребама Лиге због оснивања нових клубова – Мајамија, Орланда, Шарлота, Торонта, Мемфиса).

„Амерички клубови тренутно у Европи играју јако мали број утакмица у поређењу са оним у еврокуповима и не видимо НБА као конкуренцију – за сада. Сада имамо проблем што млади играчи рано одлазе у Америку”, изјавио је Ђорди Бертомеу у мају ове године за време „фајнал фора” Евролиге, која је за новог партнера недавно добила „Најки” (од 2006. до 2017. „вечити” ривал на тржишту спортске опреме „Адидас” партнер је НБА).

Штерн челнике Евролиге назива пријатељима, али да можда пре краја следеће деценије предстоји велико ривалство говори управо увођење 16 лиценци. Тај број клубова је максимум ако се прави затворена лига по узору на национална првенства, са двоструким бод системом (30 кола, четвртфинале и финални турнир траже више од седам месеци играња што је већ дуже од досадашњег календара Евролиге). Велики део тих клубова може већ сада да се види: три шпанска (у новом систему толико ограничење А лиценци за једну земљу), три италијанска, грчки Панатинаикос и Олимпијакос, руски ЦСКА, израелски Макаби, најмање по један француски, турски и немачки тим у збиру већ дају 13. У руководству НЛБ лиге су после Скупштине

констатовали да се иде према затвореном систему, а ако је тако онда очигледно неће бити места за њена три тима јер су у конкуренцији још неки грчки, француски или турски, бар један литвански, пољски итд. Случајно или не, тек у новом Еврокупу са 32 тима, у квалификацијама се добија осам учесника, а осам је екипа које ће у Евролиги наредних година играти без А лиценце...

Данас, наш водећи тим игра у елитном такмичењу у Европи, кроз десет година могао би да буде у оном које ће бити тек треће у рангу, иза америчко – канадско – европске НБА и Евролиге...