Хургада, бисер тиркизне боје

Хургада, Египат – Незавршени хотели још чекају инвеститоре да би почели да се дижу у висине кристално чистог неба, али све је више ронилаца који откривају магију тиркизних дубина и коралних гребена Црвеног мора: Хургада се лагано опоравља од пандемијског шока који је приходе египатског туризма оборио за 70 процената.

Први пут кад сам видео Хургаду место је још носило шарм учмалог сиромашног рибарског насеља основаног почетком 20. века, али се и тада наслућивало да ће постати бисер на девичанским обалама, Бахами Африке, блискоисточна Ривијера.

Краљ Фарук први је изградио рекреациони центар, који је после свргавања монархије и револуције Гамала Абд ел Насера 1952. предат на уживање војци. Данас је то град од 260.000 становника опружен дуж 36 километара пешчане обале, без амбиције да залази у околну пустињу по којој шпартају козе необичних наранџастих шара.

Хургада је после великих домаћих и страних инвестиција осамдесетих година 20. века, уз Шарм ел Шеик и Марса Алам, постала прворазредна туристичка атракција. Посматрана с мора, делује као огромна тврђава чији су бедеми названи по стотинама хотела светских ланаца. Унутра, испод прорезаних купола, међу палмама и енглеском травом, светлуцају базени, па све више личи на Дизниленд него место Блиског истока.

Европљани зими и с пролећа долазе жељни мирног и аквамарински чистог мора, спектакуларних плажа, сунца и подморских сафарија. Госте из Залива привлачи блага и сува клима с температурама које се тада крећу око 30 степени.

Девојке и жене из тих крајева обавезно носе „буркини”, етимолошки микс бурке која покрива читаво тело и бикинија. Први је осмишљен 2004. и после три године лансиран као купаћа униформа муслиманки које су као спаситељке радиле на аустралијским плажама. Други постоји дуже од седам деценија, али је неприхватљив исламским кодовима облачења жене, посебно на плажи – на радост произвођача опреме за море.

Прошла година била је катастрофална за египатски туризам, који је једна од четири најважније делатности и државном буџету доприноси с 20 процената прихода који су са 12,6 милијарди долара 2020. пали на четири милијарде. Број туриста се са 13 милиона прошле године спустио на четири. Многи туристички радници променили су професију.

Влада у Каиру узвратила је укидањем виза за путовања у „туристичке гувернорате” – јужни Синај, Црвено море, Луксор и Асуан. Откако је прошлог јула земља поново отворена, чартер-летови обнављају „безбедне туристичке коридоре”.

Хотели користе највише половину капацитета, а стриктно се поштују и друге мере заштите против короне. „Ствари полако крећу набоље”, каже ми Валид ел Мадах, менаџер у хотелу „Мериот”.

Међународни блогери и инфлуенсери, од Британије до Украјине, позивају се како би промовисали оболели туризам. Враћају се Немци, Британци, Холанђани, Чеси и Мађари. Гости из Србије масовно користе могућност да путују уз ПЦР потврду.

Враћају се и најбројнији и најбучнији клијенти, Руси. Ове године је укинута суспензија на чартер-летове за Шарм ел Шеик и Хургаду заведена после обарања руског авиона над Синајем октобра 2015, када су, како се претпоставља, од подметнуте експлозивне направе страдале 224 особе. Пре тога, у Хургади је живело чак 20.000 Руса, а имали су чак и четири своје школе.

По утврђеном плану вожње, посматрам како бродови са оближњег дока свако јутро одвозе групе наоружане подводним скафандерима и боцама кисеоника према неком од 25 оближњих острваца. Роњење у Црвеном мору је попут посете некој другој планети. Пловидба подморницом „Синдбад” је утешна награда, као што је и роњење с маском у поређењу с роњењем на боцу.

Пејзажи лепршавих коралних зидова какви ваљда могу да се виде само у кањонима Марса. Рибе, необичних боја и облика, добиле су имена која одређује наш референтни оквир: папагај-риба с кљунастим уснама, риба-коза с рашљастом брадом, бело-пегава риба-гитара с малим леђним перајима попут ајкуле, једнорог-риба која се врти попут звериња из маште. Уз нешто среће, могуће је налетети и на велику зелену морску корњачу налик на мрзовољног деду који мисли да га сви игноришу.

У пуној сезони ронилаца је и више него риба, које се полако повлаче јер људи – ризикујући да плате казну – односе делове с формација коралних гребена као сувенире. Најсигурније је отићи у велики градски акваријум.

Освежавајуће вечерње шетње Мемшом, али без погледа на море. Заграђен је хотелским бедемима. Оријентални, италијански, француски, мексички ресторани, пабови, продавнице. „Волим Сербиа”, каже келнер у пицерији „Мафија” док пијуцкам хладно египатско пиво „стела”.

Промичу аутомобили, који по старој египатској навици ноћу не пале светла. Верују да се тако троши акумулатор, давно ми је неко објаснио. Неки довитљивац је изнад своје радње, која лични на енциклопедијски регистар свих могућих роба, написао „Лидл”.

Ту су и обавезни продавци „оригиналних Гучијевих” ташни. Убеђени су да у томе нема никакве преваре. Само раде посао као и десетине хиљада других по свету који живе од продаје лажних брендова. Не љуте се ако не купите. Људи овде живе по правилима „кисмета” – судбине.

Алах је некоме дао, некоме није. Воља Свевишњег која је учинила да се Хургада од рибарског села претвори у сензацију. Не баш на радост оних који је меланхолично памте пре туристичке инвазије, кад је могло да се седи на плажама које сада припадају мегахотелима.