Како сам градио самоуправни социјализам

„Пандемија вируса корона разголитила је нагомилане глобалне социо-економске проблеме наметнуте свету последњих деценија. Агресивно настојање да се успостави униполарна доминација светом, преко финансијско-економског модела (неолибералног капитализма), доноси профит и корист само једном проценту људи и то махом у Америци и Европи... Свету је неопходан нови формат интеракције суверених држава”, недавна је порука руског председника Владимира Владимировича Путина, упућена 51. самиту Светског економског форума из Давоса.

А управо пре више од три деценије дошло је до преварног рушења Берлинског зида од стране Америке и Енглеске, који је симболизовао поделу Европе на западну, где владају немилосрдни закони профита, односно империјалистички капитализам и источну сферу, где је владао социјалистички привредни и друштвени поредак, који је имао за циљ постизање друштвене једнакости људи на основу заједничких средстава за производњу.

И уместо, по договору, да се реализује гашење оба војно-политичка савеза, НАТО-а и Варшавског пакта, долази до невиђене преваре у новијој историји, тако што је распуштен само источни, Варшавски блок. Долази до поновног увођења капиталистичког поретка у свим земљама источног лагера, укључујући и велики СССР. Међутим, на планетарну корист, Народна Република Кина, са својом Комунистичком партијом на челу, наставља да развија и реформише свој модел тржишног социјализма, који подразумева, поред остваривања профита и стварање једног добро организованог и хуманог друштва, дајући тако позитиван пример великом делу светске популације.

На државном нивоу Кина утврђује три степена основних социјалистичких вредности: националне, друштвене и личне, међу којима су и демократија, слобода, владавина права, једнакост, патриотизам и другарство.

За релативно кратко време Кина је, развијајући свој модел социјализма, потпуно искоренила сиромаштво не само у својој земљи, већ је створила рецепт – платформу и дала подстицај у борби против сиромаштва у свету.

Дакле, потпуно супротно неолибералном, глобалном, империјалном капитализму са крвавим банкнотама, чији је циљ бескрупулозна борба за остваривање што већег профита, који води до драстичног раслојавања друштва у којем најбогатији постају све богатији а сиромашни још сиромашнији. То има за последицу општу дехуманизацију и нестабилност друштва.

Зато ни за кога није изненађење да Кина крупним и сигурним корацима граби ка светском трону економски и војно најразвијеније земље на свету. Већ сада је Кина достигла бруто национални доходак – БНД, који је већи од збира БНД, који остварују Америка и Европа заједно. За разлику од империјалистичких банкнота, њени јуани су кристално чисти.

  Очигледно да неолиберални капитализам незадрживо клизи ка нестајању, јер у основи почива на војној сили и пљачки малих народа и слабијих држава, чију судбину су дочекала и сва царства у дугој историји светске цивилизације.

Да би се имао увид у степен развијености једног друштва, неопходно је анализирати претходни и текући период, упоредити остварене резултате и исписати не статистички преглед већ историју економије Србије, која ће представљати драгоцен путоказ садашњим и будућим генерацијама, које одлучују или ће одлучивати о судбини свога народа и државе. На то обавезује и древна мудрост која гласи: „Игнорисати историју исто је што и игнорисати вука на вратима!”

За разлику од свих земаља социјалистичког блока, Србија је у заједничкој држави Југославији, више од пола столећа имала привилегију да искуси последице основног начела Комунистичке партије Југославије, које је гласило: „Фабрике радницима, земља сељацима!”, што је у крајњем исходишту довело до увођења самоуправно социјалистичког привредног и друштвеног поретка у Југославији.

Није потребно превеликог знања и превише мудрости да би се након две деценије поновног увођења капиталистичког поретка, могло поуздано закључити који систем има предности за широке народне масе.

Након такозване транзиције самоуправног социјалистичког поретка у неолиберални капитализам убрзано настаје дужничко ропство. За само две деценије, спољни дуг свих бивших република премашује 150 милијарди долара, док је дуг Социјалистичке Федеративне Републике Југославије пре разбијања износио десет пута мање или око 15 милијарди долара. По угледу на западне земље долази до наглог раслојавања становништва у свим некадашњим републикама па и у Србији. Нестаје средња класа, богаташи ничу преко ноћи, а сиромашни почињу да праве редове испред народних кухиња за које у самоуправном социјализму није ни било потребе. Страни инвеститори постају својеврсни окупатори, што доводи до тога да земља губи своју самосталност и суверенитет.

 У судбоносним периодима на глобалном нивоу, као што су финансијска криза из 2008. године и пандемија вируса корона, запад, који је социјализам представљао као баука, управо је интервенисао на слободном тржишту по угледу на социјалистички привредни и друштвени поредак.

Најбољи начин, да данашњи читалац схвати, како је то функционисало у самоуправном социјализму, показаће репортажа коју је објавила „Политика”, 18. новембра 1974. године, под насловом: „Разговор с металцима – РАДНИЦИ БОЉЕ ЗАРАЂУЈУ НЕГО ДИРЕКТОР,  У ООУР фабрике уређаја и делова „Прва петолетка” у Брусу за девет месеци обим производње већи за 47%.”

„Радници велике породице ’Прве петолетке’ из Трстеника схватили су да је пораст производње једини и прави пут у савладавању свих тешкоћа нашег привредног развоја. Податак да је само у септембру ове, у поређењу са истим месецом прошле године, обим производње повећан за 37% – охрабрује. Најбоља је, и прва међу произвођачима ове радне организације како бележи лист „Петолетка”, ООУР Фабрика уређаја и делова у Брусу. То је њихово најмлађе „дете”, које је недавно обележило 10-годишњицу постојања. За протеклих девет месеци према девет месеци прошле године, обим производње у овој фабрици већи је за 47 одсто.

Посетили смо Брус и разговарали са многим радницима у овој високоакумулативној радној организацији сиромашне општине.

 Сава Савић је Топличанин, висококвалификовани металостругар. У септембру је зарадио 6.430 динара или за 400 динара више од зараде његовог директора.

 – У нашој фабрици већином раде квалификовани и висококвалификовани металци, све млади људи из околине, из сиромашних домаћинстава. Морам рећи да смо стасали као радници. Не чуди ме што сам у септембру зарадио више од свог директора. Произвео сам 250 комада пружних вијака који се уграђују у редукторе. Радило се о обавези „Раде Кончара” да их угради и извезе у Индију. Било је хитно и својски сам запео....

 „У разговору са руководиоцима и радницима ове узорне фабрике, кроз коју кад пролазите стичете утисак да сте у апотеци, сазнали смо оно што је најважније за добре међуљудске односе и успешан рад. Сазнали смо о седам истина које готово сваки радник зна напамет да вам исприча. Прва је и најважнија: фабрику сматрају својом па више и боље ради и залажи се. Друго, посао не сме да трпи. Не сме да се чека ни због чега. Треће, све што ти лежи на срцу, изнеси, реци, критикуј и предлажи. Четврто, радна дисциплина мора бити војничка. Пето, организација посла мора да буде таква да способност сваког радника буде оптимално искоришћена. Шесто, одговорност и контрола за извршавање послова као и највиши могући квалитет производње. И седмо правило гласи: потпуно и благовремено информисање о свим питањима и догађајима у радном колективу.

 Увели су и нешто ново. То су зборови радних јединица. Тако је, веле, практичније и брже се износе предлози.

 – Ову праксу смо почели јуна прошле године – рекао нам је дипломирани економиста Новак Бјелић, директор ове ООУР. На првим зборовима прикупили смо 134 питања и предлога радника. Тако, на пример, на једном збору је изнето да се на програмском стругу „утита” што пре мора извршити ревизија ножева. Забележите и то, да је та машина набављена јуна 1968. године и да је стајала неискоришћена годину дана. Данас она „зарађује” милион динара месечно. Набавком нових ножева омогућено је да машина несметано опслужује још два струга, једну брусилицу у две смене и равномерно запошљавање капацитета хромирања и галванизације. Ето, на изглед ситница. Али такве ситнице нам омогућавају двоструко већу производњу.”

Генерални директор „Трепче” током последње деценије 20. века

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa