Трећа доза вакцине као енигма

Трећа доза вакцине против ковида 19, у серији изосталих одговора на питања о њој и у вези с њом, између осталих: да или не, а у евентуално потврдном одговору – када, којој популацији или групама у њој, затим, која вакцина, иста или у укрштању с другом вакцином, остаје у овом тренутку, можда и у последњем часу започињања њеног ефикасног коришћења, за нас велика непознаница. Уместо неодложног приступања њеном спровођењу – слушамо хипотетичке исказе. Каже се да ћемо то вакцинисање, како изгледа, морати да спроводимо. Доскора је оклевање правдано и саопштењем да се чекају резултати одређених испитивања произвођача вакцине („Синофарм”), којом смо и започели вакцинацију и којом је вакцинисан највећи број грађана, скоро листом из најстарије популације.

Требало је, ваљда, разумети да је потреба за трећом дозом ове вакцине условљена степеном успешности првобитног вакцинисања њоме. У међувремену је тај разлог изгубио на значају, јер су „Фајзер” и „Астра Зенека”, произвођачи вакцина успешнијих према самим произвођачким декларацијама, одобрили давање треће дозе вакцине (о трећој дози „спутњика В” произвођач се није изјашњавао, колико ми је познато). То је за нас ипак било недовољно да се започне вакцинисање трећом дозом, без обзира на то којом вакцином је лице претходно вакцинисано. Оправдање не може бити настојање да се обезбеди потребан број вакцинисаних за стицање колективног имунитета. Нити вођење, иначе неопходне, кампање за вакцинисање младих, које би нови сојеви ковида могли озбиљно да угрозе. И док се надлежни премишљају, у све већем броју земаља вакцинисање трећом дозом узело је маха. Пре неки дан медији су преносили да је у Турској почело давање треће вакцине особама старијим од 50 година и здравственим радницима, а одзив грађана потврђују велике гужве на местима вакцинисања.

Суочени смо и с једним феноменом у случају старије популације. Ганутљиви су с почетка били апели за вакцинисање ове популације. Не треба бити саркастичан па рећи како, иначе, ганутост понајчешће буде замењена мŷком, али јесмо сада суочени с непомињањем угрожености старих, међу којима има највише хоспитализованих после ревакцинације, и то оболелих по протеку претпостављаног периода после ревакцинисања за стицање имунитета. Могуће је да је стицај околности да смо у соби у којој сам био приликом другог боравка у болници, од укупно нас четворице добрано времешних, сви били вакцинисани „Синофармовом” вакцином (њено изричито помињање није дискриминишуће, са захвалношћу смо је прихватили у могућем избору, а и сопствени је ризик њеног прихватања са сазнањем о проценту њене ефикасности).

Садашње, пак, запостављање угрожености старих недавањем треће дозе вакцине можда и не мора да чуди ако надлежни не располажу евиденцијом о броју хоспитализованих који су ревакцинисани. Ову констатацију заснивам на сопственом сазнању, тачније искуству, а оно је такво да основано пружа разлог и за генерални закључак. У току два боравка на болничком лечењу, од ковида 19 дакако, у укупном трајању од 22 дана, у размаку између ових болничких лечења од 23 дана, а отпуштен с лечења с дијагнозом у отпусној листи „умерено тешки облик ковида 19 с пнеумонијом”, никада нико од пацијената, па ни оних најстаријих, није од стране здравственог особља био упитан да ли је вакцинисан. Моје настојање да укажем на ту околност у сопственом случају није изазвало никакво интересовање (то, наравно не доводи у питање неизосталу брижност и пожртвовање здравственог особља у лечењу пацијената, реч је само о чињеници којој није придаван значај).

Пропуштање могућности увида у однос вакцинисања и случајева хоспитализације ревакцинисаних после протека рока у којем се очекује њихова имунизација, посебно стицања сазнања о броју тих случајева, као незанемарљивих параметара у одлучивању о трећој дози вакцине, обиму овог вакцинисања и другим околностима овог немалог друштвеног подухвата, не може остати без последица. Па нека ово упозорење буде прилог што бржем отклањању последица у овомe пропуштеном.

Драгослав Хаџи Танчић,
Београд