„Мали шенген” уместо Берлинског процеса

Лидери Балкана и неколико важних чланица ЕУ, међу којима и Ангела Меркел и Емануел Макрон, „одрадили” су ових дана још једну седницу на врху Берлинског процеса, дипломатске иницијативе којом ЕУ жели да подстакне земље региона да се боље припреме и брже приступе Европској унији. Кажемо „одрадили” зато што је виртуелни састанак изгледао као још једна обавеза на послу пре одласка на викенд, или утакмица последњег кола, после које сви играчи одлазе у неки други клуб. Ентузијазам је био близу нуле, нових порука ниоткуда, баш као ни одлука и иницијатива, као да су сви једва чекали да се посао „отаља”, да се зум-платформа искључи и да се крене на неки други, важнији посао од којег се живи.

Ово бледило диктирала је Ангела Меркел, „мајка” Берлинског процеса, чији говор се није много разликовао од обраћања било ког од стотина европских бирократа задужених за западни Балкан на некој другоразредној конференцији.

Ништа више жара није било ни на друштвеним мрежама, јер су о састанку твитовали само његови учесници, по који бриселски чиновник и пар медија са Балкана и из Брисела, вероватно по осећају дужности, а не објективне важности овог догађаја.

Немачку посланицу у Европском парламенту Виолу фон Крамон, коју смо на овом истом месту оштро (и оправдано) критиковали пре неколико месеци, јер је пристрасна у свом послу известиоца за Косово, овог пута морамо да похвалимо за прецизне и поштене оцене о последњем самиту Берлинског процеса: „Данашњи састанак означава још један ударац за јачање односа између ЕУ и држава западног Балкана”.

Берлински процес није био мртворођенче, ево живи још од 2014. године, али у њему никада није било истинске енергије, а нарочито ефикасних пројеката и новца, да би могао да постане нешто озбиљније од овога што је данас. Настао је као немачка идеја, а самим тим морао је бити прихваћен и у ЕУ, а нарочито на Балкану. Још прецизније, покретач је била Ангела Меркел, са идејом да амортизује нарастајуће европске фобије од проширења, а посебно тадашњу пројекцију шефа Европске комисије Жана Клода Јункера да проширења ЕУ неће бити у наредних пет година. И упркос томе што већ седам година сви који су укључени у Берлински процес и они који га подржавају говоре да он није замена за чланство Балкана у ЕУ и сурогат за право проширење ЕУ, он то јесте. Западни Балкан није ништа ближи ЕУ данас него што је био почетком јула 2014. када је одржана прва конференција о западном Балкану и ЕУ. А ако за седам година није ближи, онда то није само стагнирање, то је право назадовање.

Берлински процес ће одласком Ангеле Меркел са политичке сцене после септембарских избора, такође отићи у пензију, на олакшање свих осталих који су у њему до сада учествовали. Стајаће на полици скупих и неуспелих европских иницијатива да се Балкан оспособи за брже кретање ка ЕУ, заједно са Пактом за стабилност, његовим наследником Саветом за регионалну сарадњу, Процесом сарадње у југоисточној Европи, ако вам називи тих организација ишта значе. Можда ће иза Берлинског процеса, као наслеђе, остати само иницијатива за сарадњу младих на Балкану и њена канцеларија у Тирани, као један од његових ретких опипљивих „производа”. Не замерамо ако нисте много чули о активностима те канцеларије, није ни ваш аутор.

Не треба много јадиковати над сумраком и вероватним одласком са сцене Берлинског процеса. Он већ две године има „брата близанца”, по карактеру, циљевима и донекле учесницима. Зове се још „мали шенген”, иако ће за коју недељу добити прикладније име на скопском састанку Александра Вучића, Едија Раме и Зорана Заева, његових покретача и кумова. Баш као и Берлински процес, и „мали шенген” има идеју да од западног Балкана створи заједничку економску зону, отворену за све који га чине, да подигне економске перформансе целог региона, самим тим и сваког појединачно, да појача све друге комшијске везе и тако се на делу припреми за будуће чланство у ЕУ.

За разлику од свог берлинског брата, „мини шенген” није ни близу пензије, пун је енергије и ентузијазма и заслужује да му се посвети далеко већа европска пажња него што је има у овом тренутку. Његов основни квалитет који прави разлику у односу на „берлинца”, је то што је дошао „одоздо”, као аутентични концепт осмишљен на Балкану, а не у Бриселу. Зато што га је покренуо Александар Вучић, мотивисан потребама и интересима своје земље, што су одмах препознали и прихватили лидери Албаније и Северне Македоније као одраз интереса сопствених друштава. Није га осмислила балканска лабораторија у седишту ЕУ, која се бави Балканом укрштајући најпре састојке из својих 27 чланица, па тек онда изворне потребе Балкана.

„Мали шенген”, или како ће се већ звати после састанка у Скопљу, изум је домаће памети, први откако је Балкан добио зелено светло за улазак у ЕУ, што је било давне 2003. Његовим „очевима оснивачима” не треба европско посредовање да би се договорили, они то раде лако и брзо, јер најбоље знају шта су им највећи заједнички проблеми, а нарочито добро знају да имају заједнички европски циљ. Одатле потиче његова суштинска разлика у односу на све досадашње ЕУ иницијативе за Балкан и то му даје пресудну шансу за успех.

Европска унија може највише да помогне Балкану ако „мали шенген” схвати као једино ефикасно „возило” преко којег може да пружи финансијску, пројектну и развојну подршку за што брже приступање унији. Не треба да измишља никакву нову организацију за боље унутарбалканско повезивање, а тиме и јачање веза са ЕУ. Нека јој „мали шенген” буде канцеларија за њене балканске послове и пројекте. Биће неупоредиво ефикаснија од свих досадашњих, а неће је коштати ниједан евро. Мада, можда је у томе и проблем са „малим шенгеном”, јер га не можете убацити у трошковнике чиновника из Брисела.

Нека ово буде тест веродостојности европске жеље да убрза Балкан ка чланству у ЕУ. Станите иза „малог шенгена” политичком подршком, притиском на све преостале Западнобалканце да му се прикључе, подржите га постојећим европским новцем и пројектима и укључите Вучића и његову тројку у доношење одлука око Балкана и добићете бесплатно све оно што безуспешно покушавате већ 20 година. Закључно са Берлинским процесом. Уложите на ову карту, људи који је држе ваши су партнери и добро знају шта раде. Треба само сузбити сујету што је све кренуло без ЕУ и што ауторска права нису у Бриселу или Берлину, већ су у Београду. То је мала цена за велики успех који је са „малим шенгеном” потпуно известан, са вама или без вас.

Директор Међународног института за безбедност