Вивисекција Ирака

ЕВРОАЗИЈА
После пет година шокова, силовања и мучења у ,,абугреибима”, измрцварени Ирак износе на сто за вивисекцију, за којим би његово још живо тело требало да лише органа виталности. Реч је о нафти. Њене резерве су толике да ће „последњи барел који се исцрпи бити из Ирака”, каже Маликијев министар за нафту.

Хирурзи ове операције наживо су Буш и Чејни, покретачки тандем агресије САД на Ирак предузете да би се Багдаду одузео његов петролеј.

Њихов рок у Белој кући истиче за пет месеци и „демократизатори” Ирака су у журби да се „трансплантација” обави што пре. Макар и да рат још траје. Питање како се искобељати остаје дефинитивно Мекејну или Обами. Међутим, Буш користи тренутке, који су преостали за „тестамент” и обавезујуће клаузуле - страхујући да ратни мотиви америчког тандема не постану неким случајем жртва неизвесности излаза, када се с кризама суоче њихови наследници.

Невоља је са Ираком, у крајњем случају невољним донором захтеваног „органа”. Жртва операције узнемирена је присуством „прималаца” његове виталности, англоамеричких компанија (Шел, БП, Ексон Мобил, Шеврон, Тотал), заинтересованих за власништво над изворима петролеја. Концем јуна, за пут у Ирак још увек с ранама и мрљама крви, приправљен је „мали тим Стејт департмента”, на челу веће „групе америчких саветника” одређен да Багдаду предочи прототип уговора с компанијама. Ултиматум о примопредаји.

Сада је на реду да „давалац”, по могућству мирно пружи руке и пре почетка болног захвата, евентуално сам прихвати блокирајуће сигурносне „везе” – споразум Америке и Ирака „о статусу снага”. Документ, којим се Ирак одриче сваког права једне суверене земље, у неограничено дугом периоду.

Понуђени акт је један из тзв. СОФА серије, чији је модел у примени у бар шездесет случајева, али у верзијама прилагођеним сваком од америчких савезника. Овај ирачки, опремљен је строго тајним параграфима, сроченим тако, тврди штампа, да својом крајњом поентом своде земљу на колонију којом се управља из Вашингтона.

Шефови ресора ирачке одбране, унутрашњих послова и обавештајних служби, били би под директним надзором представника САД. САД би имале слободу да из Ирака предузимају било које војне операције, у било које време, и против било које земље, без обавезе да се о томе сагласи влада у Багдаду. (Посматрачи који прате Блиски исток подозревају да се можда спрема „плацдарм”, за напад САД на Иран.) Окупационе снаге имају тридесет војних база. А захтева се да их убудуће буде 58, уз потпуну истражну или судску недодирљивост било код Американца од ирачких власти, војника или цивилног сарадника америчких снага, ма шта год тај урадио Ираку или ирачком грађанину. (Септембра, најамници приватно ангажованог Блеквотерса убили су, на пример, 31 Ирачанина!)

Англоамеричка агресија на Ирак (2003), умонтирана је у некакав оквир тобожње легалности но накнадно, једном резолуцијом СБ УН из 2004. Важност ток „правног основа” за америчко војно ангажовање истиче са 2008. и то је други разлог Бушове ужурбаности да се ирачка СОФА потпише до 31. јула. СОФА би требало да замени резолуцију која истиче. Уколико Багдад одбије, и не приђе вивисекционом столу (а масовни антиамериканизам становништва, муслиманских конфесија и партија опомињу владу Маликија да то ни случајно не чини!), Вашингтон може изгубити „право боравка” у Ираку. Могло би се од УН потражити продужење рока. Али, то је и даље рок. Дакле, оно основно од чега Вашингтон заправо бежи.

Са већ спремљеним зеленим мантилом и рукавицама за своју ирачку хирургију одлазећи председник САД сада охрабрује жртву да без бојазни приђе спремљеном столу. Крајем јуна, у Белој кући је примљен председник Ирака Талибани. Испраћен је на прагу Бушовим речима да је „стратешки оквир” споразума са Багдадом прилагођен тако, „да одговара ирачкој влади”. Сумњичавом свету, понуђено је срце од лубенице, све сам шећер. „Говорили смо о изборима и законима који су донети”, цитиран је Буш. „Поласкао сам председнику на напорном раду, како би овогодишња сесија (ирачког) парламента била успешна. Говорили смо о чињеници да ирачка економија напредује, а да је став тамошњег народа током година енормно побољшан...”, цитиран је.

Није истина. Истина је да се и на једној и на другој страни, у Багдаду и у Вашингтону, лупа главом, јер и тај такав, окрвављен и разлупан Ирак не жели да се повинује. Не пристаје да свој петролеј препусти у власништво Америци. Не пристаје да се одрекне суверености. И захтева да кључни параграф СОФА споразума буде онај с роковима америчког повлачења.