Коначно закон о Београду?

Милан Марковић, министар за државну управу и локалну самоуправу, најавио је да ће нацрт закона о главном граду бити завршен до половине октобра, па би се могло закључити да никада нисмо били ближе доношењу тог акта. Међутим, ресорни министар у овом тренутку није сигуран да ће законска решења која се припремају у његовом министарству заиста и проћи у Скупштини Србије.

Како каже за "Политику", када би чекао да му се саопшти став других странака "закон би вероватно стигао за две године". "Тако да ми у Министарству радимо на овом закону онако како мислимо да треба, односно предлажемо решења за која мислимо да су најбоља за грађане и државу", истиче Марковић. Закон о главном граду је, иначе, један од четири закона чије је доношење предвиђено Уставним законом, као услов за расписивање локалних избора.

Према његовим речима, Београд ће се разликовати по надлежностима од других градова у Србији (биће предложено, између осталог, формирање комуналне полиције, проширење надлежности града на мостове, све путеве и обале...), али не и по начину избора за органе локалне самоуправе.

Дакле, Министарство за државну управу и локалну самоуправу предложиће двокружни већински изборни систем и избор извршних органа у градској скупштини. То практично значи да ће грађани директно одлучивати ког одборника желе, уместо да, као до сада, гласају за страначке листе, па да онда партије одлучују ко ће их представљати у локалној скупштини. Тако непосредно изабрани одборници бирали би градоначелника. По речима Милана Марковића, већински изборни систем је примеренији за локалну самоуправу од пропорционалног, а на избор градоначелника у Скупштини града одлучили су се због тога што се показало да, осим у Београду и неколико општина у Србији, непосредан избор локалних челника није успешно функционисао.

Међутим, питање је да ли ће се са оваквим решењима сложити и остале чланице владајуће коалиције, зато што не учествују непосредно у изради овог закона. Из Демократске странке Србије, Г17 плус и Нове Србије, рецимо, до сада се могло званично чути да су отворени за договор о свим овим питањима, али, незванично, политичком чаршијом кружи прича да ДСС и Г17 плус инсистирају на томе да се "на локалу" задржи пропорционални изборни систем (Г17 плус је и званично предложио да се само цензус подигне са три на пет одсто).

Ни министар Марковић, који је и функционер Демократске странке, није сигуран да ће у свим овим решењима имати подршку ДСС-а, Г17 плус и НС-а, јер је питање ко би за шта гласао - политичко.

- Они могу да изразе своје примедбе, да траже промене, могу путем амандмана да га мењају, али то је већ политичко питање. Уколико не буде било политичке сагласности, неће бити ни закона, а уколико нема закона очигледно да онда коалиција има озбиљан проблем. То онда отвара другу тему - истиче он.

То би онда значило и да ће Србија још неко време чекати на закон који ће регулисати положај престонице у складу са европским нормама (неки тврде и да је Србија једина европска земља без закона о главном граду). А доношење тог прописа се најављује, спорадично, од 2002. године. Закон о Београду је, наиме, требало да буде донет најкасније шест месеци по усвајању Закона о локалној самоуправи из фебруара 2002. године.

За ових пет и по година, међутим, имали смо политичке турбуленције, распад ДОС-а, неколико избора и промену Устава. Сада се у писање овог закона, очигледно је, меша и дневна политика, односно калкулације свих странака о томе шта је најбоље за њих уочи расписивања локалних избора. Отуда и нагађања о томе да се ДС сада залаже за посредан избор градоначелника, јер нема довољно јаког кандидата који би сигурно могао да победи Александра Вучића из Српске радикалне странке на непосредним изборима за градоначелника Београда. Сами радикали то, наравно, подупиру званичним изјавама да Вучића на следећим изборима у главном граду нико не би могао да победи. Они подсећају и да је ДС, у време писања Устава, тражио да се у највишем правном акту остави могућност за непосредан избор градоначелника.

То им је сада највећи проблем, каже Драган Тодоровић, председник Извршног одбора СРС-а и одборник у Скупштини града. Он сматра да владајућа коалиција тражи начин да смањи утицај радикала у главном граду, да ће можда цепањем постојећих општина (као у случају издвајања Сурчина из општине Земун) покушати да повећа број општина у којима би могла да победи или ће избором градоначелника у Скупштини града покушати да онемогуће да радикал дође на чело Београда.

"Покушавају да нађу излаз да задрже власт у Београду. Оног тренутка кад буду знали како овим законом могу да осигурају себи власт, они ће га донети. То што га не доносе знак је да не знају шта да раде", сматра он.

Тодоровић, али и Родољуб Шабић, министар за државну управу и локалну самоуправу од јуна 2002. до лета 2003. године, тврде да је недостатак политичке воље био главни проблем што Србија још нема закон о главном граду.

- Наравно, ту су и други разлози. Ми немамо јасну представу о децентрализацији, немамо дефинисан чак ни појам града, а поред тога, није отворено ни питање регионализације, јер Београд није само град, него и, по свим својим потенцијалима, важна регија у Србији. Дакле, то није питање само за нормативце и политичаре, него и за економисте, културологе, социологе. Уз све то, имали смо турбулентно време, са променом три владе и Устава, али у крајњој линији да је било праве воље ми бисмо данас имали тај закон - одговара на питање Шабић зашто је тако тешко донети тај закон.

Уз исти закључак, Драган Тодоровић износи своје виђење проблема: "У време док су социјалисти били на власти у Београду и када је све било у оквиру једне партије нису ни имали потребу за тим. Кад су изгубили Београд, социјалисти су покушавали да, без доношења закона, преко Владе Србије (буџета и појединих министарстава) контролишу главни град. Сада је проблем између ДС-а и ДСС-а. А суштина проблема је могућност да се град на неки начин осамостали, а утицај Владе Србије у великој мери елиминише", каже Тодоровић.