Субота, 25.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Политичка анатомија случаја Станишић

Трибунал у Хагу се послужио противправном конструкцијом удруженог злочиначког подухвата, која није прописана не само у Статуту Трибунала у Хагу него ни у једном другом извору међународног права. Њу је противправно створио тај трибунал у својим оптужницама и пресудама те ју је примењивао против оптужених лица српске националности
Јовица Станишић (Фотодокументација „Политике”)

Босна и Херцеговина, она социјалистичка из времена СФРЈ, у свом Уставу (члан 1) била је одређена као „социјалистичка демократска држава и заједница Муслимана, Срба и Хрвата”. Доследно таквој уставној норми, ниједна одлука од виталне важности за било који од тих народа није могла бити донета без сагласности сваког од њих. Овакво уставно решење је 31. јула 1990. само потврђено Амандманом LXX на Устав СР БиХ. Тим амандманом конституционализован је Савет за питање остваривања равноправности народа, као посебно тело у које је биран једнак број посланика из реда сваког од поменутих народа. У том савету морала су се разматрати и консензусом представника свих народа усвајати решења од значаја за остваривање равноправности народа. Упркос оваквим јасним уставним нормама, које су биле непосредно примењиве, муслимански и хрватски посланици у скупштини тадашње БиХ су у октобру 1991. године, супротно вољи српских посланика, усвојили документе који су били темељ за сецесију БиХ.

Затим је уследио муслиманско-хрватски референдум о сецесији БиХ. Резултати тог неуставног референдума су познати, а практично су значили да га Срби у БиХ морају прихватити те да ће на то и силом бити натерани, ако му се било како успротиве. У циљу присиљавања Срба на све то, муслиманско становништво у местима дуж реке Дрине још 1990. године почело је са набавком оружја и стварањем паравојних јединица и тамо је, у Устиколини, 2. августа 1990. године формирана прва паравојна муслиманска формација. Тај процес се одвијао и у Зворнику, Бијељини, Сребреници, Братунцу, Власеници, Тузли, Санском Мосту, Приједору, као и у другим местима широм БиХ. Тиме и само тиме могу се објаснити необориве чињенице, као што је она да су 30. маја 1992. у 4.30 часова из више праваца, изван и из самог града Приједора, припадници муслиманских „зелених беретки” извели организовани напад на Приједор. Тај напад муслиманске оружане формације извеле су из приградских насеља Тукови, Стари Град, Рашковац, а њихове оружане снаге ушле су у центар Приједора те су у борбама са српским снагама убиле 17 српских бораца.

Ово је био образац понашања и намера муслиманских снага, заједно са хрватским паравојним формацијама, не само у Приједору, већ и у свим другим местима у БиХ. Реализација овог обрасца зависила је од тога ко је био јачи на терену, па тако и у Шамцу. Овај градић наводим због недавне пресуде изречене Јовици Станишићу и Франку Симатовићу у тзв. Резидуалном механизму за кривичне судове у Хагу. И у тој пресуди, попут осталих пресуда које су јој претходиле, нема ни слова о свему претходно реченом. Разлог је што би, да су Тужилаштво и судећа већа Трибунала у Хагу утврђивали те чињенице, отпала могућност да противправно конструишу тзв. удружени злочиначки подухват и да помоћу те конструкције прикажу руководство Србије и Српске као наводне припаднике тог подухвата.

Овако, затворивши очи пред наведеним чињеницама, тужилаштво и судећа већа су у свим својим оптужницама и пресудама Републику Српску приказивали као наводни злочиначки пројекат, а не као датост коју је српски народ био принуђен да створи како би се државно организовао и заштитио своје биолошко и државно-политичко биће од најезде која му је претила после неуставног муслиманско-хрватског референдума о сецесији БиХ.

У том затварању очију Трибунал у Хагу се послужио противправном конструкцијом удруженог злочиначког подухвата, која није прописана не само у Статуту Трибунала у Хагу него ни у једном другом извору међународног права. Њу је противправно створио тај трибунал у својим оптужницама и пресудама те ју је примењивао против оптужених лица српске националности. Учињено је то и у предмету против Јовице Станишића и Франка Симатовића. Њима је овом конструкцијом стављено на терет (тачке 2. и 3, подтачке 26. и 50. оптужнице) да су око 7. маја 1992. године наводно починили убиства најмање 16 несрпских затвореника на подручју Шамца. Али, није наведено лично име ниједног од тих 16 лица, иако је то неопходно јер се само тако оптуженима омогућује да знају од какве оптужбе се бране и да провере да ли је и ко је заиста убијен. Колико су самовољни у Трибуналу у Хагу доказује и чињеница да су у поменутим тачкама оптужнице навели да ако Станишић и Симатовић нису починили та убиства, онда су наводно одговорни зато што су их планирали, наредили или на други начин (а не каже се који начин) помогли и подстакли извршење.

Међутим, нема у оптужници било каквих доказа ни за једну од поменутих тврдњи, што нимало није сметало претресном већу да Станишића и Симатовића ипак осуди за ову морбидну конструкцију. Њоме се, и у овој коцкици њеног хаотичног мозаика, неупућени читалац, а нарочито онај који није вичан праву, жели навести на закључак  да је, у коначном,  целокупно српско руководство и овде и у Србији, а тиме и Република Српска наводно удружени злочиначки подухват.

У томе је, дакле, суштина политичке анатомије ове, као и свих претходних пресуда Трибунала у Хагу против оптужених Срба, што је поразно за право и правосуђе и представља истински сумрак права западне цивилизације. Додуше, једнако тако је поразна и чињеница да како у Србији, тако и у Републици Српској ни до данас, упркос свему реченом, није основан институт у којем би се научни радници на научно утемељен начин бавили прикупљањем, истраживањем и монографским објашњавањем ове самовоље Трибунала у Хагу. А управо то је насушна потреба како нас који смо савременици те самовоље, тако још више оних наших поколења која ће тек доћи на овај свет.

Судија Окружног суда у Бањалуци

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари29
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Гаврило
Уважени господине судија Окружног суда у Бањалуци, у потпуности сте у праву. Дакле, шта се чека, иницирајте оснивање поменутог института и будући да веома добро разумијете суштину ствари, будите неко кога сви очекујемо - почните са радом!
Nikola Nesic
U traženju pravde za Jovicu Stanišića bilo bi poželjno da se ograničimo na ono što je njegov greh prema Srbiji i Srbima? Možda bi to pomoglo da se shvati dimenzija krivice. Služba kojoj je pripadao je sve samo ne bezbednosna. Cela matrica se zasnivala na kriminalu, bogaćenju uskog kruga ljudi, uključujući i samog Jovicu. Zato traženje pravde u grehovima ovih pojedinica preko muslimansko-hrvatskih rabota u BiH je čista propaganda. Haški tribunal je to i definisao uskraćivanjem podrške u odbrani.
Filip Cosopt
@Trifun Vi stvarno imate teorije. Zajedničko svima njima je: krivnja,Tita:-).
Dragan Pik-lon
3.General Mladic je zvao telefonom Milosevica.Koji je rekao da mu moze dati kosulju sa ledja i da drugo nista nema.Hocu reci da Milosevic nije znao za ovaj ispad Stanisica.Koji je radio na svoju ruku za CIA-e.Inace Milosevic nije imao ciljeve rata niti je znao da se srpski Kosmet brani u Krajini.No,mora se priznati da se herojski borio u Tribunalu u Den Hagu i da je on ustvari moralni pobednik nad sudom.Sa cim se slazu najveci pravnici sveta.Sto je dokaz da nije znao Stanisiceva senlucenja.
Марко Латиновић
Није џабе српска химна била "Боже правде". Хашки трибунал је дјелио неправду шаком и капом јер је то био ссаставни дио пљувања којим се Запад бавио да би сакрио сопствене прљавштине. Оно што можемо је да се сами очистимо од те пљувачине, да се канимо лажних јевропских и западних пријатеља, и да дјецу посјетимо шта смо и кроз шта смо прошли. Нажалост многи Срби то не чине. А што се тиче Срби који заиста јесу починили злочин, често се запитам ко су и одакле су? Из мог села нису.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.