Играч, како то гордо звучи

Завршене су квалификације за олимпијаду у Токију. Словенија је на турниру у Литванији освојила прво место и квалификовала се за разлику од Србије која је изгубила од Италије и није се квалификовала. Да ли ико зна да је тренер Словеније господин Александар Секулић? У својој тренерској каријери је био тренер словеначких тимова Геоплин Слован, Шкофја Лока , Крка. На срећу Словенаца „трофејни” грчки тренер Итудис није могао да води репрезентацију Словеније. И шта се десило. Као и на европском шампионату када је Игор Кокошков водио репрезентацију Словеније  Дончић и  Драгић су донели прво место Словенији.

Велики светски тренер Душан Ивковић је рекао: „Велики играчи се не стварају него рађају. Радећи са Дивцем, Паспаљем и осталим талентованим кошаркашима само сам им помогао да достигну  ниво који им је био генетски записан.” Велики играчи стварају тренере. Када је потребно чак их и узимају у заштиту. Својевремено  је управа Чикаго булса хтела да смени тренера Фила Џексона, Мајкл Џордан је рекао да ће и он отићи ако замене тренера. Нормално да је управа послушала Џордана и оставила Фила Џексона. Слично се догодило у Виртусу ове године. Управа је хтела да смени тренера Александра Ђорђевића, али је Милош Теодосић рекао да ће у случају да замене тренера и он отићи из клуба. Управа клуба није могла да одбије Теодосићеву жељу што је на крају испало добро јер Виртус је освојио првенство Италије.

Велики играчи знају ко је добар тренер и није редак случај да смењују по њиховом мишљењу лошег. Сетимо се како је Леброн Џејмс сменио тренера Давида Блата и довео свога пријатеља Тајрона Луа и освојио НБА титулу.

У последњих тридесетак година су измислили нешто што се назива стручни штаб. Када се 1982. године легендарни светски признати тренер Душан Ивковић из грчког Ариса вратио у београдски Раднички клупска управа је организовала конференцију за штампу да представи новог „шефа стручног штаба”. Генијални тренер Ивковић је скромно рекао: „Какав шеф стручног штаба, ја сам само тренер.” Паметним људима нису потребне значајне функције да би себи дали важности. Сведоци смо многобројних комисија, штабова, управних одбора, делегација, надзорних или ко зна каквих органа, који  заправо служе да се безличне и не баш тако стручне и паметне особе  сакрију иза некаквог важног назива. Тако у групи немају никакву личну одговорност , имају материјалне принадлежности, а у случају лошег рада „тога нечега” што им је дато на  управљање  имају само моралну одговорност.  Ранко Жеравица је на кошаркашком семинару у Новом Саду рекао: „Откуда толико тренера да се налази на клупи за време утакмице? У клубу је некада  постојао само тренер. Није имао своје помоћнике. Кошаркашке тимове су водили познати тренери професор Александар Николић, Слободан Пива Ивковић, Ранко Жеравица, Душан Ивковић, Богдан Тањевић, Лазар Лечић… Негде 1980–1981. појављују се помоћни тренери. Прво су то били наставници физичког задужени за физичку припрему играча, да би се постепено дошло до данашњег броја тренера на клупи, којих је више него резервних играча.

Да би неко био велики играч потребно је да буде талентован, паметан, храбар и да у критичним тренуцима у игри преузима одговорност. Потребно је да разуме кошаркашку игру и да има осећај за простор и време (спејсинг и тајминг). За разлику од играча тренер се постаје на сасвим други начин. Потребно је да има  кумовске, рођачке, партијске везе, да буде послушан и да спроводи одлуке председника клуба или менаџера. Број тренера је драстично порастао, а добрих играча је све мање. Скоро сви тренери у свом си-вију имају записано да су били јако талентовани као јуниори и онда су се повредили па нису могли да играју. За такве тренере је генијални Слободан Пива Ивковић знао да каже: „Када су толико паметни, што нису учили себе и играли кошарку.”

На квалификационом олимпијском турниру у игри репрезентације Србије нисмо видели организовани напад да би се искористио НБА центар висок 220 цм. У време Душана Ивковића репрезентација је имала флекс напад као основни напад. Из њега се кретало и играчи су тражили углове за додавање, шут  или стварање позиције за игру један на један. Стефан Марковић је водио лопту а Теодосић се из флекса отварао за пријем лопте и започињао напад. Сада репрезентација у нападу игра као тим из краја што игра баскет. Бек дрибла око блокова и тражи ситуацију за шут или асистенцију. Остали играчи се шуњају на линији за три поена. Посебна прича је игра у одбрани. Не зна се како зауставити противников шут за три поена или продор. Зонска одбрана је била не меч ап зона него популарна „зона – дрво” где играчи стоје са спуштеним рукама а противник само убацује тројке. Нисмо видели много кошаркашке памети али смо по први пут видели нешто што је група бивших кошаркаша назвала тренерском кореографијом. Када судије означе да почиње тиме аут сви тренери са клупе репрезентације Србије журно улазе на терен на линију за слободна бацања. Један од тренера носи  тренерску таблу и додаје је селектору Кокошкову који  двадесетак секунди нешто црта и прича. После тога тренери прилазе играчима на клупи. Један од тренера додаје столицу на коју седа селектор и обраћа се играчима. Замислите сада како све ово изгледа, нама   бившим кошаркашима  којима  су тренери  били професор Александар Николић, Пива Ивковић, Ранко Жеравица, Душан Ивковић …

Легенда европске кошарке Немања Ђурић има 142 наступа у репрезентацији Југославије  и сваки пут је утакмицу започео у постави (првих пет играча). Касније од 1973. до 1980. године цела бивша Југославија памти да је увек постава репрезентације била Славнић, Кићановић, Далипагић, Ћосић, Јерков. На олимпијском турниру у Београду одлучујућу утакмицу против Италије је започела постава Марјановић, Бјелица, Анђушић, Добрић, Аврамовић. Да ли је то била селекторова  намера да изненади противничког тренера или своје играче и да их још додатно нервира. Тако је и Никола Јокић био третиран на последњем светском првенству 2018. Ретко је започињао у постави и много времена проводио на клупи за резервне играче.

Да би се вратили некадашњој правој кошарци где су се кошаркаши рађали  за тренере треба постављати људе који разумеју игру, пустити талентовану децу да се играју кошарке развијати им самопоуздање и забранити странце у нашој кошарци. Потребни су нам као што је давно рекао Ђорђе Балашевић – неки нови клинци, неки нови клинци и паметни тренери.

Некадашњи кошаркаш београдског Радничког и репрезентативац Југославије