До Евереста у седам корака

Имате ли довољно јако срце да одгледате мечеве Новака Ђоковића до краја? Мало је таквих. Гледамо га зато што смо поносни на његове резултате и зато што нас је навикао на победе, али постоји и много важнији разлог, шири од спорта и навијачких страсти. Чак и они који га мрзе или га се плаше, морали би да буду захвални за тајне могућности људске природе које им открива током своје невероватне спортске каријере.

На завршетку 2010. године, када је Новак одлучније кренуо на привидно непробојни бедем успеха и популарности Роџера Федерера и Рафаела Надала, Швајцарац је имао за собом 16 највећих титула и 285 седмица на врху АТП листе (једну мање од Сампрасовог рекорда), а Шпанац девет гренд слем пехара и 76 недеља на првом месту. Тенис је био њихово власништво, само се постављало питање да ли ће пет година млађи Надал престићи Федерера.

У својој 24. години – за многе спортисте озбиљном добу – уљез је тек почео да угрожава двојну владавину, са само једном великом титулом, која пуне три године није потврђена ни поновљена. Од почетка 2011, Ђоковић је нанизао 19 гренд слем титула и 329 седмица на врху, а Федерер и Надал – заједно – 15 крунских пехара (4+11) и 157 (24+133) недеља на првом месту светске листе .... Остале бројке, укључујући међусобне резултате, не морају ни да се помињу, јер су још убедљивије.

Иако је током целе деценије шампион над шампионима, Ђоковић је себе поставио на то место тек ових дана, после шесте титуле на Вимблдону и укупно 20. највећег пехара:

– Сматрам да сам најбољи и верујем у то, иначе не бих самоуверено говорио о освајању највећих титула и кројењу историје. Питање да ли сам и најбољи свих времена – остављам другима. Веома је тешко да се пореде различите тениске ере и различити услови игре, али изузетна је част што сам постао део те расправе.

Колико пута су и најзагриженији Новакови навијачи сумњали да ће доћи до данашњег нивоа. Да не користи прилике док је време, да погрешно бира храну, пријатеље, веру и ритуале. Најпре до 2008, па 2009-10, 2012, 2013, а посебно 2017-18, када су га слали у пензију, да не би кварио репутацију. Колико су данашњи резултати деловали недостижно када је пао на 22. место светске листе уочи победе на Вимблдону, 2018?

И управо са тог дна каријере, кренуо је овај свемирски успон. То што се променило, десило се у глави, најосетљивијем и најмоћнијем алату тенисера:

– Знао сам да имам игру која се показала као успешна на свим подлогама у прошлости, али тек током три последње године сам почео да схватам да заиста могу да достигнем рекорд по броју седмица на врху, што је у последње две године био мој главни циљ, а уз њега и још нека гренд слем титула. Заиста је срећан и невероватан исход да су оба циља дошла у истој години. То нисам очекивао, иако сам увек сањао о највишим достигнућима.

Тек уз помоћ накнадне памети и ових речи, можемо да схватимо колико је Ђоковић остао без јасних циљева после коначног освајања Ролан Гароса 2016, као и на истеку свих претходних периода доминације. На уласку у 30. годину није могао да замисли да има времена да са још пет пехара достигне Федерера, а камоли да ће их бити још најмање осам.

Уочи Вимбдона 2018, Швајцарац му је већ одмицао седам титула, а Шпанац четири. Негде током те повратничке серије, у Лондону, Њујорку и Мелбурну, схватио је да већ „дише за вратом” Надалу, први пут са само једним пехаром разлике, те да ништа није недостижно или немогуће.

Не поставља се више питање ко ће на крају бити најуспешнији од тројице најуспешнијих, него: шта је то што нико не разуме у Ђоковићевим нестварним достигнућима.

Када је, ове недеље, шести пут покупио шлаг са вимблдонских јагода, победом против Беретинија и масе навијача, 6:7 (4:7), 6:4, 6:4, 6:3, било је то друго узастопно финале добијено преокретом. Готово да му је постао манир да се диже са привидног дна, али и то је нешто што је научио и чему нас учи. За све који гледају тенис и дрхте над 0:40 или изгубљеним сетовима, велика је животна лекција да почетак не мора ништа да значи. Ни добар ни лош. Као што снага духа и вере могу да преокрену пораз до последњег поена, тако и рани поени и успеси у животу могу у трену да се распрше.

Ту је лекцију наш ас усавршио на Ролан Гаросу победом против „краља шљаке” у полуфиналу Ролан Гароса, што је и највећи овогодишњи подвиг. Два меча са Рафаелом Надалом у Паризу, две различите приче за мање од годину дана. Прошле године је деловао савршено и свемоћно до финала, а онда био до ногу потучен. Ове је изгубио чак шест сетова на путу до титуле и – по сопственим речима – ослободио се притиска потребе за доминацијом. Против Музетија је изгубио прва два сета, а од Беретинија трећи.

Када је Надал повео у првом сету са 5:0, баш као и лане, родио се овогодишњи шампионски дух најбољег тенисера света. По истом рецепту је страдао Стефанос Циципас у финалу, али још теже, са два сета предности.

За Крис Еверт, власницу 18 гренд слем титула, то је било чудо над чудима:

– Он је ментално јачи од свих спориста на планети! Да има два сета и брејк заостатка, само ће чекати да прође олуја. Знаће да ће му се отворити прозорчић кроз који може да ускочи. Чим противник буде повукао један или два лошија потеза, он ускаче и преузима контролу; зна да може да победи и чини то. Остаје миран када губи, има веру и поуздање да противник не може да игра тако добро све до краја.

То је само једна од надреалних особина двадесетоструког гренд слем шампиона, најуспешнијег међу најсупешнијима. Са 34 године, учи нас да никада није касно, јер мудрост и искуство могу да засене снагу и младост. Сви који су изгубили од њега са уверењем да су били надомак победе, остали су дуго скрхани: Шаповалов и Беретини после Вимблдона, Надал и Циципас после Ролан Гароса, Медведев после Мелбурна, па и Федерер после Вимблдона 2019. Иако Швајцарцу ни мудрост нии искуство не недостају, он никада није успео да схвати како Ђоковић побеђује, од оне две испуштене меч-лопте у Њујорку 2010. до данас.

Откако се одрекао победа на мањим турнирима, први рекет света је развио невероватни ментални склоп за највећу сцену. Он тачно зна да пред собом има само седам корака до Монт Евереста и како који да прође. Као да је урачунао сваку своју слабију игру, сваки изгубљени сет или спасавање, да би извео тај мат у седам потеза. Мелбурн – Ролан Гарос – Вимблдон. Не може увек, али могао је 20 пута, што не би и више.

У свом арсеналу моћи, најбољи тенисер света носи све што је прошао, на чему је грешио и опет изнова учио. Почевши од судбине свог народа коју поносно дели и сусрета са горским вуком, чије је помињање збунило све у Лондону:

– Волим да мислим о вуковима као духовним представницима природе. Заиста сам их срео у планини као дете. Тај сусрет ме је уплашио и још више зближио са вуковима. Постоји у мени енергија горских вукова и свега са чим сам растао, укључујући околности детињства. Носим је са собом и помаже ми када ми је потребна.

Не сме да се заборави још један важан разлог због којег је вучја енергија притекла у помоћ баш у последњих годину и по ненормалних, карантинских услова, познатијих нашем тенисеру него другима. Унутрашња потреба за слободом није му дозволила да се повинује прекиду нормалног живота, нити да се одрекне друштвених активности у тениској организацији, за које му многи навијачи замерају, сматрајући да тиме губи енергију. Састајао се са људима, покретао акције помоћи слабије рангираним тенисерима, без обзира на таласе блаћења у истом периоду. Нашао је свој рецепт за ковид, како да изађе из душевног и људског карантина. Када су се сви други чудили, знао је да ће му доласци у Београд, међу своје, бити важнија припрема за Ролан Гарос и Вимблдон од карантинских турнира.

Зашто гледамо Новака Ђоковића када нам кида живце? Као што лепота није прелазна, нису прелазни његов вишеструки дар, нити – посебно –невероватна радна пожртвованост и посвећеност циљевима. Ништа од тога нам неће доћи гледањем, али нам је пружена историјска прилика да кроз нашег шампиона учимо о скривеним моћима људске природе и тајнама нашег менталитета.