Универзалне поруке Тилера, Творца

Прошло је годину и по дана од мојег последњег сусрета са публиком очи у очи. Морао сам да урадим овај концерт пошто сам већ почео да се одвикавам од наступа уживо, па и од музике уопште. Зато схватите данашњи догађај више као пробу него као прави наступ и немојте да се зачудите ако ми у текстовима промакне и понека грешка...

Овим речима публици се обратио чувени амерички репер Тилер, Творац (Tyler, The Creator) на почетку свог лајвстрим концерта именованог: „Позови ме ако се изгубиш” („Call Me If You Get Lost”), уприличеног половином јуна пред стотинак фанатичних обожавалаца у омањој сали једног позоришта у њујоршком Бруклину. Уз помоћ камера концерт је преношен уживо да би се већ након неколико дана нашао и на јутјуб каналу, приступачан свим Тилеровим обожаваоцима.

Појавити се пред тако малим бројем присутних сигурно није нешто што би могло да задовољи познатог репера који се, после шест издатих албума, коначно нашао на врху „Билбордове” листе 200 најслушанијих. Пандемија короне учинила је своје и већина посленика музичког покрета морала је на неко време да – заћути.

Као сламка спаса указали су се поменути лајвстрим концерти, било да су се дешавали пред малим бројем најпосвећенијих обожавалаца било тек у осами студија. Свакако без оне динамике и доживљаја који пружају огромне дворане или стадиони, моћно озвучење, блештава расвета, подршка музичара на стејџу и присуство хиљада душа које одашиљу неку своју енергију.

Срећом показало се да лајвстрим дешавања имају доста предности у односу на класичне музичке доживљаје: јефтинија су за организовање (број људи укључених у пројекат драматично је мањи од броја људи укључених у организацију стандардних концерата, посебно оних који се одржавају у великим халама или под ведрим небом), трошкови које има сам извођач такође су мањи…

И поред свега наведеног, учешће спонзора не бива драматичније умањено. Напротив, у један такав пренос могуће је на различите начине укључити рекламне спотове, појачати доживљај унапред снимљеним материјалима, унапредити атмосферу вештим редитељским захватима које публика на отвореном ретко када запажа на прави начин или их доживљава као део комплетне представе…

Другим речима, „концерти преко интернета” су се из изнуђених доживљаја полако претворили у уметнички перформанс сам по себи. И то перформанс који апсолутно има оправдања и полако заузима посебно место у музичком представљању са тенденцијом да се претвори у жанр.

Тилерово вајкање да су га непријатне околности натерале да се тек путем видео-линка обрати публици свакако је узроковано његовим нежељено предугим одсуством са позорнице, али нема сумње и да ће га „довести пред ноге” далеко већем броју поклоника него што то могу бескрајна путовања и концертрирањa и по не баш репрезентативним местима.

Тилеров албум „Позови ме ако се изгубиш”, чији наслов више асоцира на психолошко стање него на несналажење у простору, шести је по реду и представља наставак изузетно позитивно оцењеног претходног пројекта под називом – „Игор” (2019). По оценама критичара, реч је о предивној збрци, сплету слободног кретања са неочекиваним али свесним лутањем од једног до другог стила, од хвалисавог до интроспективног. Његове идеје трају таман онолико колико им је потребно да се изразе у потпуности. Било да трају два минута или пуних десет.

Додајмо и да је 16. јуна издат и први сингл са албума под називом „Ламберџек” који је пратио и музички видео. Сам Тилер је дан касније путем друштвених мрежа званично потврдио излазак комплетног пројекта који је у кратком року обезбедио статус хита.

Тилер, у складу са поменутом „предивном збрком” пева: „Моја кожа упија сунце, не рукујем се са клошарима (Не)... Ово је нови модел аутомобила на којем се врата подижу при отварању... Вода у језеру је сува на Френч опену. Трљам сунце по лицима црнаца као густи лосион. Некада су били непромишљени… лето изгледа као приватна школа. Тихо, не желиш да те тај ветар одува попут Осамине ципеле. Надам се, црње, да сте паметно проводили време. Позови ме ако се изгубиш, душо”...

Подсетимо, реп музика је настала осамдесетих година прошлог века у гротлу црначких квартова Њујорка, да би се ускоро проширила и на друге урбане просторе широм Америке, а потом и света. У почетку изражена као револт Афроамериканаца против подређене улоге у друштву и свакодневног социјалног, економског и политичког угњетавања да би се прелила и на друге теме важне за обојено становништво. Ипак, најјачи адут репа је била и остала – искреност као бунт против такве позиције у друштву.

Додајмо на крају да су успешне лајвстрим концерте у времену које је иза нас одржали и неки други угледни музички ствараоци као што су: Херби Хенкок, Дајана Крол, Леди Гага, Аријана Гранде, Нора Џонс, бенд „Металика”, Нил Јанг, па чак и Бечка државна опера. Велики део прихода са ових дешавања отишао је хуманитарним организацијама ангажованим у борби против пандемије вируса корона.

Нема сумње да је концертрирање путем интернет веза и друштвених мрежа које се множе као печурке после кише, добар начин за контакт са публиком и дефинитивно неће отићи у заборав онога дана када се на неком стадиону поново окупи стотинак хиљада људи.

Утисак који публика стиче на један или други начин свакако није исти, али пут до заинтересованих обожавалаца више нема запрека. Технологија је учинила своје. Од уметника се тражи да тај „дар” искористе најбоље што могу, да му се прилагоде и да много шта ново и сами науче. Оно што може да брине је то што лајвстрим представе најширу публику увлаче у неку врсту осаме. А то никада није био циљ правог и искреног уметничког деловања. Напротив...