Држава, реституција и стари људи

После чекања од двадесет година и примања решења о износу реституције од агенције, много је додатних корака које прималац („корисник”) мора да учини. Агенција га не моли, него му „налаже” да у року од две седмице Министарству финансија у Улици кнеза Милоша поднесе следеће: 1. динарски рачун, који би био отворен да би му комично мала сума у еврима била положена у динарима; 2. рачун у Централном регистру код неке брокерске куће која је члан тог регистра; 3. девизни рачун у некој домаћој банци за исплаћивање државних обвезница током неких дванаест година – те обвезнице нису још ни одштампане.

Тада ће „корисник реституције”, коме је ових дана 96 година, сазнати следеће: Многе стране банке, укључујући једну велику у италијанском власништву, не отварају рачуне за сврху наведену под тачкама 1. и 3, мада телефоном могу рећи супротно. У Прокупљу, Пожаревцу и Сомбору, на пример, не постоје брокери који су чланови Централног регистра и Београдске берзе. Неке домаће банке, али не и велика бивша „државна”, могу, ако се умилостиве, и само у неким експозитурама, да отворе рачуне за сврху наведену под тачкама 1. и 3. А пред филијалама ових банака, не због реституције, већ због својих малецких пензија, под убитачним јулским сунцем, протежу се редови старих људи који чекају по сат или два. Сазнаће „корисници” и да ће у једној од ових банака плаћати 250 динара месечно за динарски рачун који им је непотребан док се минималан новац од реституције, ко зна када, не уплати. Штавише, многи старији људи ће се зачудити с којом безобзирношћу их третирају у некима од ових банака.

А како је све то ако вам је држава, којој је ова садашња правни наследник, пре 75 година отела приватну својину у Неготину или Прокупљу? Како тамо доћи до банкарских и брокерских рачуна? Сасвим је јасно шта држава жели, као и свих протеклих деценија. Сви ти старци ће постепено умирати. Само неки ће имати наследнике. Да их именују, то ће их пред смрт много коштати посредством адвоката.

Лазар Бранковић,
Београд