Храбре петничарке још трпе срамоту

После исповести некадашњих полазница које су трпеле сексуално узнемиравање део колектива Истраживачке станице „Петница” (ИСП) спреман је да прихвати реалност – проблем је дубљи од једног Савана. Управни одбор (УО), који у овом тренутку руководи станицом, тврди да је криза прошла. Ако су икад и биле у фокусу УО, храбре петничарке сад као да постају споредни проблем. Најважније је одбранити „Петницу” тако што ће брже-боље наставити да ради као да ништа није било, док се јавност упорно подсећа, као да није јасно, да је реч о елитној институцији признатој и у свету, кроз коју су прошле десетине хиљада данас успешних људи.

Ана Тодоровић (Фото лична архива)

Цео овај увод тек је делић запажања Ане Тодоровић предочених онлајн у ауторском тексту под називом „Петница између две реалности”, у којем јавности, а нарочито УО ИСП, указује да она није жртва, али да о сексуалном узнемиравању под кровом станице много зна. Ту открива да је она својеврсно стециште и извориште исповести бивших полазника „Петнице”. Она је повезала жртве с јавношћу, што потврђује и за наш лист. Ана Тодоровић је научна сарадница Оксфордског центра за емоције и афективну неуронауку при одељењу за психологију Универзитета у Оксфорду и вишегодишња сарадница ИСП. Снагом спремности да саслуша тескобна сведочења некадашњих полазница станице одлучно и савезнички повукла је вео деценијама таложеног немара с мозаика трауматичних искустава која су се догађала. Тешке исповести нашле су се пред судом јавности, баш као и рад „Петнице”.

− Замислите колико је страшно кад кажете да сте били дете које је тамо било злостављано, а као одговор чујете да је „Петница” била изузетна за неку другу децу. Знамо да је „Петница” супер, али и да има проблем. Већ неко време група младих људи покушава да убеди управу да им је потребан кодекс етичког понашања који регулише односе запослених и деце, а којим је обрађена и тема сексуалног контакта. Управне структуре углавном на идеју кодекса реагују с подозрењем, а они који такав кодекс подржавају не нуде да и сами уложе време у рад на њему. Уместо да дају подстрек, они отежавају и успоравају. Млади у тиму за израду кодекса су чак упозорени да пазе јер би „Петница” могла да престане да постоји ако медији сазнају да се ради на изради интерног правилника понашања − сведочи Ана Тодоровић.

Тог тренутка, она каже, схватила је да је у ИСП било још сексуалног злостављања и да се о томе зна. По њеном мишљењу, кодекс је продукт жеље сарадника да се учини бар нешто, али се око основног проблема обиграва, о њему се ћути јер нема коме да се каже. Кодекс, напослетку, није усвојен. Стратегија ношења с проблемом, сматра наша саговорница, остала је непромењена: ред гурања под тепих, ред демагогије, ред притиска, а сарадници остају незадовољни. Не верују да су бивши директори, људи који су знали и прећутали, заиста сишли с власти, осим формално, а формалан је и непостојећи етички кодекс, истиче Ана.

− Тим за поверљиво пријављивање обуставио је рад, две трећине група отказало је семинаре, а УО и даље не разуме да циљ није одбранити се причањем о сопственој величанствености, већ створити „Петницу” у коју било која од храбрих петничарки може да се врати без страха од сусрета с људима који су заташкавали проблем. Као да се и не питају да ли до урушавања станице може доћи без икакве помоћи споља, и то због начина на који њом управљају − негодује Ана Тодоровић.

У детаље о томе како је дошла до храбрих петничарки не улази, али каже да није било тешко јер знају их сарадници ИСП − они који су смишљали како да децу пошаљу а да им се ништа лоше не догоди на консултацијама код колеге чије рђаве навике управа није демантовала. Тражећи излаз из болне и наизглед нерешиве ситуације, Ана за наш лист потврђује да јој се, између осталих, јавила и група сарадника који су, немоћни да било шта промене, саставили писмо у ком описују неколико искустава злостављања с намером да га анонимно пошаљу школама, да их упозоре да „Петница” није сигурно место. Одустали су од те идеје, јер школе нису права адреса.

Тражећи пут да се серијско злостављање нађе пред правосуђем, док „закон о сексуалним деликтима изгледа као да је неколико ортака село и ставило на папир како они замишљају да сексуално злостављање изгледа а застара наступа за час”, Ана је, каже, почела да се осећа прљаво. Уместо да слуша и подржи жртве, морала је да их пита да прецизирају који део тела им је био обнажен и да ли су заузимале сексуалне позе. Јављало јој се још девојака, којима је, захвална на поверењу, ипак морала да објасни да нису биле довољно злостављане. Звучи сурово, али је тако.

− Неке, рецимо, нису биле довољно младе, другима се злостављање није догодило довољно скоро, док треће нису скинуле довољно одеће. Управа није реаговала када су се девојке жалиле, закон није на страни жртава… епилог знате. Одлучиле су да проговоре јавно. Повезала сам их са Јованом Глигоријевић, новинарком недељника „Време”. Ноћ пред објављивање исповести девојци која је као средњошколка приморана да се тушира пред „фотографом” једино је било битно да јавност верује да се то догодило. У жижи разговора било је и шта ће те жене рећи ближњима ако их препознају и питају да ли су оне злостављане. Касније управа „Петнице” о једној од девојака помиње семинар на ком је била, годину и функцију коју је имала, довољно да блиски људи могу да је препознају. А ми смо се плашиле таблоида − предочава Ана Тодоровић. Када је питамо шта би по њеном мишљењу неизоставно требало да се уради, и то што пре, да би „Петница” очувала изузетност по којој је знана, али и била место где владају здрави односи, не иде даље од става да: „Треба признати реалност. Ово није смело да се догоди.”