Инфлација има мане, али и предности

Када инфлација „промоли главу” као што је то у последње време случај у свету и код нас настаје прерачунавање коме ће она да шкоди, а коме да користи. Подсећања ради, овдашња искуства с већом инфлацијом екстремно су негативна, јер је пре скоро две деценије позната хиперинфлација урнисала вредност зарада. Опоравак је био спор и дуготрајан и зато се код нас и на сам помен иоле веће инфлације јавља зебња.

Милојко Арсић, професор на Економском факултету у Београду, каже да она има два лица. „Са становишта политичке економије нешто већа инфлације у актуелним околностима пожељна је за владе јер би она помогла смањивању терета јавног дуга у великим земљама које се задужују у својој валути као што су САД, чланице Европске уније, Јапан. Смањивање реалне вредности јавног дуга уз раст привреде омогућило би да се однос јавног дуга према бруто друштвеном производу смањи, а да се притом не примене непопуларне мере фискалне консолидације, као што су повећање пореза или смањивање расхода. На сличан начин нешто већа инфлација би, заједно са опоравком привреде, ублажила проблем нагомиланих приватних дугова.”

Међутим, нешто већа инфлација од очекиване, додаје, смањила би реалну вредност зарада, штедње у банкама, улога у пензионим фондовима. То би представљало неку врсту „инфлационог пореза” за ове власнике новца.

„Процењује се да јавност сада верује да је ниска инфлација важна за друштвено благостање, јер она спречава поменуто обезвређивање имовине грађана. Оцењује се да је толеранција јавности према вишој инфлацији сада нижа него што је то била у прошлости, о чему владе у демократским земљама морају да воде рачуна. Осим тога централне банке, које су одговорне за стабилност цена, вероватно су спремне да у краћем периоду дозволе нешто вишу инфлацију, али не и да допусте да она у дужем периоду буде изнад горње границе циљног интервала”, наводи Арсић.

У већини развијених земаља предвиђа се додатни раст јавног дуга у овој години, али лидери и већина економиста за сада не показују забринутост. Разлог је вероватно то што се ове земље задужују по номинално и реално негативним каматама, услед чега се повериоцима враћа мања реална вредност од оне која  је позајмљена.

Негативне реалне камате последица су штампања новца већине централних банака, а то, уз повремена успоравања, траје од велике финансијске кризе. Монетарна политика омогућила је обилну понуду јефтиног капитала који је делимично употребљен за финансирање државних дугова. Претпоставља се, каже наш саговорник, да међу лидерима држава и економистима преовладава уверење да ће учешће јавног дуга у БДП-у у наредним годинама бити релативно знатно смањено као последица брзог опоравка привреде и умереног обезвређивања дугова кроз инфлацију. У том случају у будућности не би била потребна фискална консолидација, којом би се кроз раст расхода и повећање пореза, успорио опоравак светске привреде.

„У основи реч је о сличној стратегији које је примењивана након Другог светског рата када су развијене земље, учеснице рата, проблем великих државних дугова решавале комбинацијом снажног раста привреде и нешто више инфлације. Међутим, услови за креирање монетарне политике сада су у већини држава битно другачији него након рата. Централне банке сада имају независност у њеном креирању, док је у оно време та политика била под контролом влада. Осим тога, велики број централних банака током последње три деценије усвојио је режим циљања инфлације, у оквиру кога се као основни циљ централне банке поставља држање инфлације на ниском нивоу”, објашњава Арсић.

За сада преовладава мишљење, како међу званичницима, тако и међу економистима да је повећање инфлације последица поремећаја на појединачним тржиштима до кога је дошло услед пандемије. Најчешће се као образложење наводе поремећаји у ланцима снабдевања, услед чега су током пандемије исцрпљене залихе инпута нафте, метала, полупроводника. Због тога цене инпута расту, као последица наглог повећања тражње услед опоравка привреде, с једне стране, и неспособности произвођача, с друге, да се у кратком року прилагоде повећаној тражњи. Као додатни разлог за раст цена наводи се нагли скок тражње грађана који се финансира штедњом насталом у периоду примене строгих епидемијских мера.

– Уколико су узроци раста инфлације секторски и привремени, она ће након неколико месеци почети да се смањује – сматра Арсић – па зато није неопходно да централне банке предузимају рестриктивне мере, попут повећања референтне каматне стопе.

У прилог привременом карактеру повећања инфлације напомиње да су инфлациона очекивања у већини земаља и даље ниска, односно да пословна и стручна јавност не очекују њено дуготрајније повећање.

Међутим, постоје и мишљења да је повећање инфлације последица системских фактора, као што су велика монетарна и фискална експанзија од почетка пандемије, која још траје. Ако су узроци убрзања инфлације у економским политикама, висока инфлација ће трајати, уз могућност убрзања, све док се економске политике не промене, односно све док се не смањи експанзивност монетарне и фискалне политике, сматра наш саговорник.