​Нада постоји и када си на дијализи

Александар Саша Давидовић, пацијент на дијализи

Имам 37 година и на дијализи сам од 2012. године. Тачно пре пет година, пре почетка лечења хемодијализама, дошао сам у Клинички центар Ниш ради оперативног формирања АВ фистуле. Докторка је покушала да ми операцијом направи АВ фистулу, на типичном месту, на левој подлактици, поред зглоба са шаком, како они кажу „лево радијално”. Урадила је то без претходног снимања крвних судова колор-доплером. Протоке и обим крвних судова докторка је проверавала палпацијом. Фистула, наравно, није успела. Радила је пола сата и стала. Морао сам да примим ЦВК (централни венски катетер) у врат, с десне стране, јер су ми вредности уреје и креатинина већ биле јако високе и био сам у ацидози средњег степена.

У току дијализних третмана обично сам као антикогулант примао хепарин, али у току 2014. године одједном је нестало хепарина и цела клиника је примала фраксипарин (фраксипарин, наравно, дијализни болесници обично никад не примају јер је дужег деловања, а и много је скупљи, па смо га добијали вероватно због „штедње”). Тај 15. децембар 2014. никада нећу заборавити. Дошао сам на ХД и пре третмана сам се пожалио сестри на болове у пределу фистуле. Пипањем смо утврдили да иста не ради, да је стала. Отишао сам до собног лекара и рекао сам му за „проблем”.

Уместо да ме пошаље да снимим руку и да позове доктора, јер сам већ од четвртка без дијализе, он ме је само охрабрио и рекао: „Не секирај се, наша докторка Снежа је махер за те тромбове, не секирај се, иди кући и дођи у понедељак.” Ја наравно, неискусан, послушао сам савет лекара. Тада нисам знао да што се дуже чека на интервенцију шансе да ће операција успети су све мање, јер се тромб организује, учвршћује, и све га је теже уклонити. Отишао сам кући спокојан, да чекам понедељак.

У понедељак ујутру сам се јавио докторки, она наравно, опет без снимања, својом опробаном методом палпацијом, утврђује место где је тромб и каже: „Лези, брзо ћемо ми то да средимо.” Када сам устао са операционог стола, имао сам занимљив призор: лева рука ми је скроз исечена, на четири места имао сам три мала реза и један велики, рука ми је пресечена скоро на пола… Питам докторку шта је ово? Она ми је рекла: „Немаш крвне судове, ставила сам ти протезу, тј. графт дужине 20 центиметара, не секирај се, то ће сутра ујутру одмах да се боде.”

Вратио сам се да сачекам то јутро, да видимо шта ће да буде, јер већ четврти дан сам без дијализе. Дошло је и то јутро и сестре су, наравно, одбиле да боду ту руку јер је она у току ноћи натекла и увећала се дупло.

Сестре су рекле: „Сачекај до сутра да се рука мало смири, па ћемо сутра по подне… До сутра је рука још више отекла и у току ноћи сам имао страшне болове, неподношљиве.

Пети дан сам био без дијализе. И шести. И седми. Тада ме шаљу ме на пласирање ЦВК катетера на десну страну врата. После „пласирања” катетера почео сам да крварим из убодног места, током целе дијализе крв ми се сливала низ леђа, сестре су ми то повремено брисале.

Лоше пласирани графт је имао сегментну тромбозу и на неким местима уопште није било могућности да се пунктира. Почео је пакао. Тражио сам упут за Београд, на ВМА, и једва га добио. У току ноћи сам кренуо на ВМА у Београд, и то аутобусом. Нисам примљен на одељење васкуларне хирургије јер нисам имао заказан термин.

Отишао сам у хитну службу и примио ме је дежурни васкуларни хирург, који ми је урадио анализе. Уједно ми је обављена и дијализа.

На ВМА сам провео 24 дана чекајући на ред за фистулу.

Нема шта, ради се по прописима: доплер крвних судова сваком пацијенту… Али, током чекања, тих 24 дана, нисам добијао препарате гвожђа ни еритропоетина, јер сам цивил, они су само задужени за војне осигуранике. У току чекања од катетера на десној страни добио сам сепсу, па је исти морао бити извађен и пласиран ми је нови, на левој страни врата. Крвна слика, хемоглобин 82, враћен сам за Ниш, али сада у Нишу нема еритропоетина, несташица…

После два месеца фистула ради, али сад у Нишу неће да ми је пунктирају.

И ето ме поново на ВМА. Још 20 дана хоспитализације.

Десна рука ми је снимана колор-доплером и давала је задовољавајуће параметре. Покушане су дијализе комбинованим приступом, артерија игла, а вена катетер. Враћен сам за Ниш с препоруком да чекам, да ће се фистула развити. Фистула је стала убрзо.

Мислио сам да ако је неко дијализни болесник, то не мора да значи да је отписан и да сви могу да га пусте низ воду… То сам мислио… А сад знам да је то истина. У Нишу, од када су почели да раде фистуле на васкуларној хирургији, ево ја чекам већ месец дана… Имао сам посао и изгубио сам га јер нисам могао с катетером у врату да радим било какав посао. Нисам могао више да обијам прагове лекарских канцеларија и да молим за услуге које су им у опису радних места и за које примају редовну плату, која није ни толико мала. Више нисам имао снаге да се борим јер је и борба бесмислена…

Пошто у Нишу након осам и по месеци нисам могао да дођем на ред за фистулу, одлучио сам да одем приватно у Ћуприју у клинику „Медикус” код др Јоце Делића да покушамо да решимо проблем. Урадио сам све како ми је лекар наложио. Интервенција креирања АВ приступа је прошла без проблема и за неких 40 минута било је све готово. Нисам могао да верујем. Одрадио сам и прегледе за кадаверичну трансплантацију и налазим се на листи чекања потенцијалних прималаца органа. Сада сам пензионер и даље се дијализирам у КЦ Ниш. И чекам да видим шта ће да буде даље. Нада увек постоји…