Мистериозна „Бечлијка”

АРТИСТИ И МОДЕЛИ
Bештина је пронаћи лепоту, сматрао је наш велики сликар Паја Јовановић (1859–1957) портретишући лепе жене, од којих је портрет једне непознате Бечлијке, који никад није виђен у Србији, недавно приказан публици бечког Белведера, заједно са сличним делима Густава Климта.

 - У разговору са колегама из галерије Белведере нисмо сазнали о којој дами је реч – претпоставља се да је жена потицала из отмених кругова. Вероватно из племићке породице што се може наслутити по њеној гардероби, каже Петар Петровић, кустос Народног музеја у Београду.

Занимљиво је да су ову слику Паје Јовановића посетиоци могли недавно да виде у оквиру велике поставке посвећене Густаву Климту, у бечком Белведеру, у групи женских портрета. Наш сликар нашао се у еминентном друштву славних сликара, својих савременика и то раме уз раме не само са Климтовим радовима. Било је ту и неколико дела Оскара Кокошке, Егона Шилеа, Пабла Пикаса... све самих сликарских дивова 20. века. „Бечлијка” Паје Јовановића, та његова мистериозна дама, изложена је овом приликом између два позната Климтова рада „Портрет Соње Книпс” и „Портрет жене у белом”. Публика у Србији никада није имала прилику да види Пајину „Бечлијку”, а мистерија је тим већа што ни сам аутор није о њему оставио податке нити су историчари упознати са превише детаља који би објаснили ову слику. Сликање жена је за Пају Јовановића увек значило и сликање лепоте. Чак и кад се није радило о изразито лепим женама које је портретисао, он се увек трудио да пронађе оно најлепше у њима. Његова велика инспирација била је Хермина Муни Даубер, Бечлијка са којом се касније и оженио.

О другим портретима Паје Јовановића се зна прилично, од 1905. године у његовом стваралаштву преовлађује сликање портрета. Пре свега зато што је својом четкицом сликао славне савременике. Током боравка у Америци, 1902. насликао је портрет Михаила Пупина, и његове ћерке (портрет госпођице Пупин). На црногорском двору, 1903, на позив краља Николе, насликао је један од својих најмилијих ликова, портрет принцезе Милице, затим портрете престолонаследника Данила и краља Николе. У Бечу је сликао старог цара Фрању Јосифа и израдио чак девет његових портрета за разне аустријске установе. Сликао је и портрете уметника: сликара Симингтона, вајара Ђоку Јовановића.

– Нама је познато да галерија Белведере има тај портрет жене Паје Јовановића, слика је потписана али није датирана. Знамо да је купљeна 1905. на изложби у Кунстерхаусу у Бечу. Претпостављамо да је настaла 1902. или годину дана касније. То је један у низу портрeта које је Јовановић насликао почетком 20. века и вероватно по повратку из Америке. Дух сецесије се осећа код нашег сликара, потом Климта, Шилеа. Зна се да је Паја Јовановић био њихов савременик и живео је у Бечу. Међутим колико знамо није се дружио са Климтом, он је сигурно посећивао изложбе, био присутан у јавном животу. Али Паја је пре свега био светски путник и није припадао ни једној групи уметника. Инспирисаност лепотом жене је дошла у његовим каснијим годинама када се упознао и са својом будућом супругом Муни. За портрет даме у Белведеру сазнали смо распитујући се о потретима Фрање Јосифа које је Паја Јовановић насликао – каже Петар Петровић, кустос Народног музеја у Београду.

Паја Јовановић, рођен 1859. у Вршцу, студирао је на Бечкој сликарској академији, читавог живота је много и радо путовао. Веома је волео Београд и Беч. Боравио је и у Женеви где је живео од сликања портрета познатих и богатих људи за време Првог светског рата. У међувремену, одлучио је да се ожени младом Бечлијком, Хермином-Муни Даубер. Венчали су се 27. марта 1917. године у Будимпешти. Муни је била кћи настојника куће у којој је имао атеље (у Бечу) и његов дугогодишњи модел. Своју прелепу музу сликао је на многобројним портретима, а њихова идилична веза била је доживотна. Током Другог светског рата Паја Јовановић живи у Београду све до 1950. када се поново враћа у аустријску престоницу где је седам година касније и умро. Иако је урна са пепелом пренета и положена у Београду, у многим енциклопедијама пак уз име Паје Јовановића пише да је он аустријски сликар, српског порекла.