Свет као огромна тракторска приколица

ПРВИ РОМАН О ОЛУЈИ
„Од Огњене до Благе Марије”, нови је роман Јована Радуловића, нашег познатог приповедача, романсијера, драмског писца, сценаристе, сада управника Библиотеке града Београда. То је, иначе, први роман који описује догађаје о војној акцији „Олуја”, коју је хрватска држава спровела у лето 1995. године, a чији је исход био прогон целокупног српског становништва са простора Книнске крајине. Књигу је објавио „Evro-Giunti” из Београда, и овај издавач наглашава да се управо од Јована Радуловића, писца који ствара три деценије, и очекивало да напише такав роман, јер је у својим ранијим делима овековечио судбину српског народа с тих простора. Радуловић је аутор књига приповедака „Илинштак”, „Голубњача”, „Даље од олтара”, „Голубњача и друге приповијетке”, „У Исламу Грчком” и других; романа „Браћа по матери”, „Прошао живот”; драма „Голубњача” и „Учитељ Доситеј”; документарно-прозних и есејистичких записа, радио драма, као и телевизијских и филмских сценарија. Добитник је Андрићеве, Октобарске, награде „Исидора Секулић”, затим награда „Бора Станковић”, „Бранко Ћопић” и других.

Зашто сте баш сада написали и објавили роман о војној акцији „Олуја”?

Време „Олује” и изгона читавог једног народа, а ја сам био не само савременик, већ и нека врста учесника у тим догађајима, за мене је била неизбежна тема. Као што пре тридесет година нисам могао да не напишем „Голубњачу”, или као што нисам могао да прескочим теме својих романа „Браћа по матери” и „Прошао живот”. Тема мог новог романа „Од Огњене до Благе Марије” страшна је, и може писца изузетно да завара, да га умори. Због тога се скоро тринаест година од „Олује” нисам усуђивао да о томе „озбиљније” пишем. Од Радио-телевизије Србије добио сам понуду да 2001. године правим сценарио за серију поводом поменутих догађаја. То сам и урадио. Међутим, пуних је шест година како сам Телевизији предао текст, и како се снимање одлаже, са образложењем да недостају материјална средства за њену реализацију. Затим ми се природно наметнула идеја да од дела тог материјала направим роман, који сам написао скоро у једном даху.  

Зашто се ниједан познати писац, пре Вас, није позабавио овом темом?

Пишући ову књигу, користио сам обимну грађу, новинске чланке, успомене људи, са различитих места, уобличавао сам и преправљао. Приметио сам да је, за разлику од Београда, у Загребу објављено неколико објективних студија, чак и једна докторска дисертација, о оружаној побуни Срба у Хрватској. Пронашао сам и доста песама и личних сведочанстава о тим догађајима. Дакле, људи су осећали потребу да пишу о томе што им се дешавало, а можда сам ја први међу књижевницима отворио ту озбиљну романескну тему.  

Колико сте „Голубњачом” наговестили ову књигу, али и стварност деведесетих година? Да ли сте сада намерно неке ликове именовали исто као у „Голубњачи”?

Намерно сам поновио имена неких ликова из „Голубњаче”, иако су они сасвим другачији у овом новом роману. Наравно да оно што се десило нисам могао ни да замислим, чак ни у неком најгорем кошмару. Никада нисам стварно прихватио ту причу о писцима пророцима. Сингер је говорио: да бисте написали књигу о нечему, морате бити убеђени да сте баш ви тај који о томе једино може писати.

Колико у Вашем роману има документарног, онога са чим смо се суочавали у деведесетим годинама, а колико оне ирационалне и исконске борбе добра и зла?

Као писац можда више наглашавам лоше и мрачне стране нашег народа. Један калуђер у роману, идући кроз Босну, наилази на младиће који свом народу продају воду. Осећам да велики догађаји покрећу људску тежњу ка самоодржању, и тада се бришу етичке границе и нестаје урођени морал и патријархалност. Моја јунакиња, болничарка Каја, када се нађе пред уласком у Србију, каже: „Да ли смо ми део талога у који се утапамо, или смо ми сами тај талог?” Моји јунаци осећају ту искорењеност, и да више неће бити то што су. Мој јунак, професор историје, сања да ће негде купити неки оток и да ће на њему населити свој народ, а каже и то да ако га пусте у Београд, купиће букет ружа и однети на гроб Милоша Црњанског, изговарајући последње реченице из „Сеоба”. Пореди свој свет са једном огромном тракторском приколицом, налик на Чичиковљеву тројку, којом је по Русији ишао и куповао мртве душе. Историјска дешавања упоредио сам са древном игром, балоте или боће, мени добро познатом из детињства, а која се играла још од старог Рима. Професор све види као једну огромну и недовршену партију балотања, за коју не верује да је коначно изгубљена. 

Шта сугеришете насловом романа?

Учинило ми се да ту има нечега заиста библијског, а читава Библија је у страдањима и у прогонима. Било ми је природно да између те две светитељке, чији празници падају усред најжешћег лета, омеђим описане догађаје. Моји јунаци говоре о предодређености онога што се десило. То најстрашније види се када канадски пуковник прима избегличку децу, и девојчицу која га испред свих, на добром енглеском језику, моли да им омогући да са родитељима напусте место свога рођења. Он тада закључује да је Книн постао једна велика, празна јама, у којој више нема смисла живети.

Чини се да је један од главних мотива овог романа политичка издаја: приказали сте две стране истог народа, оне који су издати, и беже, и оне који су издали? 

Мени то није био циљ. Нисам хтео да покажем какви су тамошњи или овдашњи Срби, једноставно сам показао да се један народ, ни бољи ни лошији од неког другог, нашао у несрећном тренутку на том простору, без помоћи и савезника, са пуно непријатеља, недорастао том искушењу. Исход је фаталан, и не бежим од тога да покажем да је цена која се плаћа превисока.

Описали сте и победнички, хрватски, табор?

Кроз причу заробљеника привремених логора видимо и ту супротну страну, где више није циљ физички уништити непријатеља, већ га најпре понизити. Један од мучитеља формира хор домаћих животиња од несрећних заробљеника. Оно што је најстрашније, све се то снима камером као хумористични призор, са жељом да се сачува за будућност и покаже својој деци. То је нова врста поноса због учињених злочина. Али, књигу нисам писао због некаквог обрачуна или брањења својих сународника, већ сам се трудио да будем непристрастан приповедач. Све друго био би памфлет.

Да ли оваква књига може да утиче на промену слике о Србима као искључивим кривцима за ратове на Балкану?

Мислим да књига не може ништа да промени, немам више те илузије. Нисам ову књигу писао са било којом другом намером, осим естетске и књижевне. Тако ни ликове нисам истицао превасходно као Србе, већ као учеснике једног страшног историјског тренутка, као људе који су, како каже један мој јунак, „зрели за сеобу”. Желео бих да овај мој роман буде оцењиван и читан као свако друго прозно књижевно дело, које говори о једном важном историјском догађају. Када се играла моја представа „Голубњача”, и пошто је добила застрашујуће квалификације политичких форума, морао сам после извесног времена да се извињавам неким читаоцима и гледаоцима зато што у њој нису нашли оно што су мислили да ће наћи. Писац се осећа страшно нелагодно када се његово дело смести у сферу која није књижевна или позоришна.  

-----------------------------------------------------------

Венчање на обали Дрине

Мислио сам да ће овакву књигу написати неко на енглеском језику, да ће бити објављена можда у Канади или Америци, да ће њен писац највероватније бити човек који је ишао путем избеглица, као дете, и можда је од свега упамтио само неке слике, или како су му на путу кроз Босну ноћу озебле ноге. У неколико дана описаних у књизи тежио сам да преко најразличитијих ликова испричам причу. Моји јунаци су професор историје, млада болничарка и војник, калуђер који са својим магарцем иде према Србији, неутрални посматрач – пуковник Лесли, Канађанин, високи официр Унпрофора, и полицајац који је био у Легији странаца и после дужег времена се вратио у свој крај. Догађаји у књизи се нижу онако како би их камера забележила. Роман се завршава на обали Дрине, на једном шагаловско-бројгеловском чудном венчању, сугеришући да за двоје младих живот ипак почиње.