Из офанзиве у офанзиву

Једна од лепших ствари посла којим се бавим су путовања и могућност упознавања људи. Кретање је знак да смо живи. Путовање је сневање, откривање сопствене вишеслојности, наравно само под условом да смо отворени према себи. Тако се десило нама. За две недеље обишли смо Фочу, Скопље, Гацко, Суботицу и Љубушки. То нас је све коштало око 4.000 км.

Први правац је био ка Фочи. Позвао ме је Вјекослав, нетипично име за ту област. Са њим сам се брзо договорио. Волим да се брзо договорим, да буде све јасно и чисто. Где је пуно речи већа је могућност преваре. Рафтинг скуп је био у питању. Сели смо у комби и запуцали. Црни „немац” прождире километре великом брзином. Знојимо се а клима је укључена. Хлади да прехлади, иако пазимо да разлика споља и изнутра не буде превелика. Тамо где идемо први пут, настаје искуство. Рутина нам помаже да га препознамо и доживимо. Прелазимо границу, плативши екотаксу код Мокре Горе. Улазимо у Босну, магичну земљу где време траје док стоји. Крива Дрина тече поред нас. Прелепа река. Кичма или граница, зависи како ко прихвата. Кад би могла да говори свашта би испричала. А онда одједном испред нас чувена вишеградска ћуприја. Стајемо да је боље видимо и осетимо. Изненадила ме је својом величином. Настављамо даље, а онда изненађење непријатно. Поред нас километрима плива ђубре Дрином. Кад се појави човек нестаје идила. За то време момци из Фоче контактирају са намараспитујући се где смо и да ли је све у реду на путу. Топлота бриге против хладноће незаинтересованости каква влада сад међу људима. Уз пут сам избројао пет минарета,вероватно их је било више. Спушта се мрак на Босну, тајанствена тишина је спустила руку на нас. Најзад видимо домаћине. Остављају добар утисак одмах. Први утисак је важан,све остало је ствар самоконтроле. Ваздух је свеж и леп, као и вода из чесме. Све што ми недостаје понео бих са собом. Мало смо спомињали рат. Све што је речено између нас остаје међу нама. Свако потискује оно лоше што му се десило. Разглас је донео наш стари сарадник Словак Јан. Концерт је био добар, публика млада и одлична. Полумесец је све то гледао са неба.

Будимо се ујутру свежи и одморни. Људи захваљују што смо дошли и зову да останемо још пар дана код њих. Радо бисмо остали , али не можемо, распоред је испред нас, морамо обићи још места и људи.

После два дана убрзаног одмарањакрећемо за Скопље и Гацко. Почетак пута обележава сазнање да нисам понео пасош и да не знам тачно где је. Након грозничаве преметачине по мозгу, сетих се. Док пасош путује из Зрењанина ми га чекамо. Са малим закашњењем и мојим извињењем крећемо на југ. Црни „немац” хер комбиопет показује своју снагу на аутопуту. Око нас су лепи, али јако пусти предели. Видимо мост у Грделичкој клисури где су НАТО свиње разнеле воз пун путника доносећи нам демократију. Долазимо у подељено Скопље. Брзо одлазим у собу само мало да легнем, јер нас ускоро очекује наступ после шест година. Сам наступ, ништа нарочито, као да смо публика и ми били у неком вакууму. Штета, некад би било незаборавно. Доручкујемо у кући старој 200 година. Трпамо се у комби и хитамо пут Херцеговине.

Путешествије почиње. Смењује се топлички крај, пролазимо Брус и настављамо преко Гоча. Свима почињу да навиру сећања из детињства, јер су ту била дечија одмаралишта у којима смо боравили. Такозвана рекреативна настава, кад се систем трудио да брине о деци. Опет смо на граници: екотакса, Дрина, Босна. Позив на кафу у Фочи нисмо могли да прихватимо јер смо журили да стигнемо тамо где нас чекају. Долазимо до раскрснице за Дубровник. Како је некад све било лакше, само је требало да изабереш где ћеш. Нажалост, други су бирали уместо нас да нигде не идемо.

(Сутра: Кући празних џепова)