Iz ofanzive u ofanzivu

Jedna od lepših stvari posla kojim se bavim su putovanja i mogućnost upoznavanja ljudi. Kretanje je znak da smo živi. Putovanje je snevanje, otkrivanje sopstvene višeslojnosti, naravno samo pod uslovom da smo otvoreni prema sebi. Tako se desilo nama. Za dve nedelje obišli smo Foču, Skoplje, Gacko, Suboticu i Ljubuški. To nas je sve koštalo oko 4.000 km.

Prvi pravac je bio ka Foči. Pozvao me je Vjekoslav, netipično ime za tu oblast. Sa njim sam se brzo dogovorio. Volim da se brzo dogovorim, da bude sve jasno i čisto. Gde je puno reči veća je mogućnost prevare. Rafting skup je bio u pitanju. Seli smo u kombi i zapucali. Crni „nemac” proždire kilometre velikom brzinom. Znojimo se a klima je uključena. Hladi da prehladi, iako pazimo da razlika spolja i iznutra ne bude prevelika. Tamo gde idemo prvi put, nastaje iskustvo. Rutina nam pomaže da ga prepoznamo i doživimo. Prelazimo granicu, plativši ekotaksu kod Mokre Gore. Ulazimo u Bosnu, magičnu zemlju gde vreme traje dok stoji. Kriva Drina teče pored nas. Prelepa reka. Kičma ili granica, zavisi kako ko prihvata. Kad bi mogla da govori svašta bi ispričala. A onda odjednom ispred nas čuvena višegradska ćuprija. Stajemo da je bolje vidimo i osetimo. Iznenadila me je svojom veličinom. Nastavljamo dalje, a onda iznenađenje neprijatno. Pored nas kilometrima pliva đubre Drinom. Kad se pojavi čovek nestaje idila. Za to vreme momci iz Foče kontaktiraju sa namaraspitujući se gde smo i da li je sve u redu na putu. Toplota brige protiv hladnoće nezainteresovanosti kakva vlada sad među ljudima. Uz put sam izbrojao pet minareta,verovatno ih je bilo više. Spušta se mrak na Bosnu, tajanstvena tišina je spustila ruku na nas. Najzad vidimo domaćine. Ostavljaju dobar utisak odmah. Prvi utisak je važan,sve ostalo je stvar samokontrole. Vazduh je svež i lep, kao i voda iz česme. Sve što mi nedostaje poneo bih sa sobom. Malo smo spominjali rat. Sve što je rečeno između nas ostaje među nama. Svako potiskuje ono loše što mu se desilo. Razglas je doneo naš stari saradnik Slovak Jan. Koncert je bio dobar, publika mlada i odlična. Polumesec je sve to gledao sa neba.

Budimo se ujutru sveži i odmorni. Ljudi zahvaljuju što smo došli i zovu da ostanemo još par dana kod njih. Rado bismo ostali , ali ne možemo, raspored je ispred nas, moramo obići još mesta i ljudi.

Posle dva dana ubrzanog odmaranjakrećemo za Skoplje i Gacko. Početak puta obeležava saznanje da nisam poneo pasoš i da ne znam tačno gde je. Nakon grozničave premetačine po mozgu, setih se. Dok pasoš putuje iz Zrenjanina mi ga čekamo. Sa malim zakašnjenjem i mojim izvinjenjem krećemo na jug. Crni „nemac” her kombiopet pokazuje svoju snagu na autoputu. Oko nas su lepi, ali jako pusti predeli. Vidimo most u Grdeličkoj klisuri gde su NATO svinje raznele voz pun putnika donoseći nam demokratiju. Dolazimo u podeljeno Skoplje. Brzo odlazim u sobu samo malo da legnem, jer nas uskoro očekuje nastup posle šest godina. Sam nastup, ništa naročito, kao da smo publika i mi bili u nekom vakuumu. Šteta, nekad bi bilo nezaboravno. Doručkujemo u kući staroj 200 godina. Trpamo se u kombi i hitamo put Hercegovine.

Putešestvije počinje. Smenjuje se toplički kraj, prolazimo Brus i nastavljamo preko Goča. Svima počinju da naviru sećanja iz detinjstva, jer su tu bila dečija odmarališta u kojima smo boravili. Takozvana rekreativna nastava, kad se sistem trudio da brine o deci. Opet smo na granici: ekotaksa, Drina, Bosna. Poziv na kafu u Foči nismo mogli da prihvatimo jer smo žurili da stignemo tamo gde nas čekaju. Dolazimo do raskrsnice za Dubrovnik. Kako je nekad sve bilo lakše, samo je trebalo da izabereš gde ćeš. Nažalost, drugi su birali umesto nas da nigde ne idemo.

(Sutra: Kući praznih džepova)