Борба између банака и адвоката

У претходних неколико дана „Политика” је с пуно озбиљности и реалним приступом покушала да осветли проблем судских спорова који се воде поводом наплате споредних трошкова код банкарских кредита. С обзиром на то да су грађани који туже банке у овом случају мање битан фактор, очито је да се борба води између банака и адвоката, грађани су иницијатори (неки свесно, а неки изманипулисани од стране адвоката), а судови су арбитар који нема јасан став нити се судије слажу о начину решавања спорова.

С обзиром на то да су и мене пре неколико дана телефоном узнемиравали представници неког Удружења за заштиту потрошача, покушаћу да дам скроман допринос овом галиматијасу.

Прво, сматрам да иницијатива за тумачење три закона треба да се реализује. Мишљење неких адвоката да овај сазив Скупштине Србије није донео Закон о облигационим односима те га не може ни тумачити је неозбиљно. Законе доноси скупштина као законодавни орган. Ако је Србија правни наследник СФРЈ, то је обавезује да примењује наслеђене законе (уколико нису донети други из исте материје), али и да их тумачи.

Друго, став Народне банке Србије у вези с овим питањем је јасан и конзистентан те му верујем. Став Врховног касационог суда Србије је проблематичан, ако не због нечег другог, онда због тога што се пресуде поступајућих судија у овим предметима разликују, што значи да код судија и даље постоје дилеме.

Треће, крајње је време да ова Влада Србије и овај сазив Скупштине Србије, који имају стабилност и снагу, регулишу статус адвокатуре у смислу пореског обвезника. Оно што није успео Динкић, верујем да могу – и треба – да ураде министар Мали и ова власт. Адвокатима треба увести обавезу вођења пословних књига, издавања фискалних рачуна и плаћања пореских обавеза по основу остварених прихода. Није нормално да су од 1. јануара 2014. само адвокати остали ван система па већина њих плаћа паушални порез. Аргумент адвоката да би издавањем фискалних рачуна била нарушена тајност судских поступка је апсурдан.

Милован Смиљковић,
Краљево