Градоначелници посланици немају разлога да брину

Ако буду чекали да Уставни суд Србије пресуди да ли могу да буду и посланици и градоначелници, тројица градоначелника владајуће коалиције, по свему судећи могли би да дочекају и крај мандата. Правна објашњења тог питања да ли је ово преклапање функција противуставно, односно да ли представља сукоб интереса свела су се на то да је одговор, највероватније политичке, а не правне природе. Правници које смо јуче консултовали, већином незванично тврде да је овај проблем „упао” у правну празнину из које га може извући једино Скупштина Србије, надлежна за аутентично тумачење Устава, дакле, већина посланика.

Једино што није спорно јесте да је рок за подношење жалбе, какву је заменик председника Српске радикалне странке Томислав Николић поднео оспоравајући одлуку Народне скупштине о потврђивању посланичких мандата тројици градоначелника (Верољуба Стевановића – градоначелника Крагујевца, Драгана Марковића Палме и Драгог Дамњановића – председника општина Јагодина и Жагубица) прошао. Жалба је одбијена из процедуралних разлога, односно зато што је поднета са закашњењем од неколико дана.

У међувремену је и Републички одбор за решавање о сукобу интереса донео решење да су поменута тројица у сукобу интереса и да би требало да се одрекну једне од функција. Одбор се водио својим тумачењем Устава (у коме пише да посланици не могу бити и у извршној власти) из фебруара прошле године када је у претходном скупштинском сазиву вођена иста расправа. Одбор је тада заузео став да „народни посланик не може бити функционер у органима републичке, покрајинске или локалне извршне власти”. То је, практично, био одговор на став Републичке изборне комисије која је уочи избора 2007. године донела одлуку да председници општина и градоначелници не представљају функционере (локалне) извршне власти и да могу да буду и народни посланици. И тада се решење очекивало од Уставног суда, који у то време практично није ни функционисао због пензионисања председника и недовољног броја судија.   

Међутим, сви покушаји да сазнамо да ли би сада, када УСС функционише, то могла да буде инстанца на којој би проблем коначно могао да буде решен, остали су без успеха. Званичан став овог суда нисмо могли да добијемо јер је, како нам је објашњено у том суду, „неписано правило у свим демократским земљама да се уставни судови не уплићу у случајеве који се могу наћи пред судом, а нашим судијама то забрањује и Закон о УСС и Пословник суда”.

На УСС „упућује” и Богољуб Милосављевић, професор Правног факултета Универзитета „Унион”, који каже да „уколико се испостави да је овај проблем заиста толико сложен, онда обавезно треба ићи на УСС”.

Бошко Ристић (ДС) , члан скупштинског Административног одбора, међутим, сматра да УСС нема правног основа да расправља о уставности ове одлуке. Наглашавајући да се ради о његовом личном ставу, он објашњава да постоји правна празнина када се ради о овом питању, јер нигде није прецизно дефинисано на који ниво извршне власти се односи забрана из Устава.

Најаву председнице Скупштине Славице Ђукић-Дејановић да ће Административни одбор затражити мишљење Уставног суда Србије поводом питања сукоба интереса посланика који су истовремено и градоначелници, јер је, како је рекла агенцији Бета, то питање у надлежности Административног одбора, Ристић сматра неспроводивом и недореченом, јер, осим члана Устава који се бави овим питањем, нема другог правног акта о чијој би уставности одлучивао УСС.

Ристић сматра да спорни члан 102. Устава не забрањује да градоначелници буду и посланици и додаје да Одбор за решавање о сукобу интереса може да погреши. То што је градоначелник Смедерева (који је члан ДС-а) убрзо по потврђивању мандата поднео оставку на посланичко место нема везе са ставом одбора, каже Ристић и додаје да се ради о интерној страначкој одлуци да се избегне дуплирање функција.

„Нема правног основа за доношење такве одлуке или тумачења по којој посланици не могу да буду и градоначелници, осим ако нећете да од правне правите политичку одлуку”, каже Ристић.

Правници блиски опозицији, слично Ристићу, сматрају да не постоји правни акт о чијој би уставности одлучивао суд, али тврде да члан 102. Устава захтева додатно тумачење. Мишљење ових правника је да извршна власт која се помиње у Уставу обухвата све органе извршне власти у држави, па и оне на локалном нивоу. Они упућују да би тумачење ове одредбе могла да да Скупштина као надлежна, али у исто време предвиђају и какав би резултат тог тумачења могао да буде.

-----------------------------------------------------------

Члан 102.

У члану 102. Устава Србије наводи се да „народни посланик не може бити посланик у Скупштини аутономне покрајине, нити функционер у органима извршне власти и правосуђа, нити може обављати друге функције, послове и дужности за које је законом утврђено да представљају сукоб интереса”.