Презиме као модни детаљ

Приликом уласка у брак све више жена данас одлучује да не промени своје презиме, или да свом дода мужевљево. Оне своју одлуку образлажу очувањем личног идентитета, а често и неповерењем у институцију брака у традиционалним оквирима. У Србији су, ипак, у већини они који бране традицију узимања мужевљевог презимена. Као разлоге „за” наводи се да је лакше имати једно презиме, нарочито због деце, која ће бити збуњена уколико им се родитељи различито презивају.

Гордана Зорић, матичарка у општини Стари град у Београду, истиче да је задржавање сопственог, односно додавање мужевљевог презимена постала мода углавном код познатих личности, новинарки, водитељки, књижевница, али да има жена које се опредељују да не узму презиме супруга и када за то не постоји „професионално” оправдање.

Шта је ред на Балкану

– Брачни другови се већ приликом заказивања венчања договарају око будућег презимена, али се некада догоди да млада на самом венчању покуша да „протури” своју жељу па долази до непријатних ситуација. Недавно се тако догодило да је младожења младу повукао за руку па је она преиначила своју одлуку и ипак прихватила његово презиме. Ређе се догађа да муж узме женино презиме, јер то није „ред” на Балкану. То је углавном случај код странаца. Недавно сам венчала странца који је свом презимену додао презиме будуће жене која је наше горе лист – прича Зорићева и додаје да има ситуација и када свако од супружника задржава своје презиме, нарочито брачни парови који то чине да би избегли перипетије око промене личних докумената због одласка у иностранство.

Према речима Душице Радовић, клиничког психолога и психотерапеута у Центру за социјални рад Чукарица, у пракси стручњака који се баве породицом очевидно је да се традиционални модел породичне организације мења пред захтевима савременог друштва.

– Код нас је овај модел додатно претрпео „оштећења” током тешких времена у претходној деценији. Жене су се показале знатно умешнијима у нестабилним и неизвесним временима: преузимале су успешно улогу храниоца породице, а у исто време, чувара породичног јединства и стабилности. То време и искуство довело је до тога да су ћерке одгајане у атмосфери неповерења у мушки ауторитет и мачо квалитете архетипа балканског мушкарца. Све мање су спремне да следе обрасце понашања својих мајки па се стога све чешће одлучују да задрже свој породични идентитет – презиме, чак и када за то не постоје професионални разлози – истиче Радовићева.

Миодраг М. Поповић, протојереј-ставрофор Храма Светог Саве, истиче да је немењање презимена или додавање девојачког мужевљевом постало нормална ствар у нашем друштву.

– Међутим, брак је црква у малом и задржавањем презимена супружници не могу да се остваре као једно тело, једно биће. Када жена ступа у брак, она то чини из љубави. Уколико то чини због задржавања својих права или због посла, онда она више воли то него свог мужа. Различита презимена могу да штете и деци и биће збуњена ако се родитељима презимена разликују – сматра Поповић.

С друге стране, Милица Лежајић, специјалиста за студије рода, сматра да су жене све више свесне свог идентитета и да остављање презимена или додавање мужевљевог девојачком не представља помодарство, већ показује колико су оне еманциповане и независне.

– Када бих се ја удавала, задржала бих своје девојачко презиме. Будући да сам дете из ванбрачне заједнице, које носи мајчино презиме, на тај начин бих продужила породично име, јер сам и последња наследница у маминој фамилији. У неким прошлим временима било је срамота ако се дете роди ван брака и носи мајчино презиме. Међутим, данас све више жена рађа децу која носе само презиме мајке – истиче Лежајићева.

Према Закону о браку и породичним односима, постоји могућност да жена узме мужевљево презиме, да задржи своје и дода мужевљево, или да оба супружника додају презиме оног другог, а у том случају ће цела породица имати два презимена.

Као у доба наших родитеља

За многе мушкарце на нашим просторима најопаснија је, међутим, опција да муж узме женино презиме. Како каже Радовићева, уколико се такво питање међу будућим супружницима уопште појави углавном се посеже за „аргументима” да је то за жене природно, а завршава се јадиковкама да ће мушкарац који промени презиме доживети одбацивање и осуду околине.

– Наша свакодневица ипак познаје и такве преседане. Мушкарци се на тај корак одлучују углавном уколико од тога имају корист. Углавном је то сиромашан мушкарац без друштвеног статуса који узимањем презимена супруге добија статус и привилегије пуноправног мушког члана нове породице са свим пратећим правима – објашњава Радовићева.

Како каже наша саговорница, присутна је и видљива група младих жена које пратећи важеће модне трендове задржавају своје презиме као модни детаљ.

– У овој појави не налазим ништа вредно помена с обзиром на брзину промене модних захтева, мада се може означити као весник подршке женској еманципацији уопште. Врата промена су несумњиво отворена и сигурно је да никада неће бити као у доба наших родитеља. Будуће форме партнерских односа у браку биће примереније савременим животним токовима и ближи идеалу индивидуалности и равноправности у мушко женским односима – закључује Радовићева.