„Плућа Србије” све јача

Тара – Србија не треба да брине о будућности шумског блага на планини Тари, свом најшумовитијем подручју, „плућима Србије”, како ову „фабрику” чистог ваздуха називају. Овде, у постојбини чувене Панчићеве оморике, прираст шума је међу најбољим у Европи, њихов квалитет је све бољи, укупна дрвна маса из године у годину све је већа. Ово је плод дугогодишњег домаћинског газдовања овим благом – унапређења прираста и строго контролисане сече дрвета.

То наглашавају у Националном парку Тара, уз податке да је од укупног простора планине од 19.175 хектара безмало 16.000 под шумама, са количином кубне масе дрвета од око 400 метара кубних. Тиме се поносимо, управо то тарске шуме одликује и издваја у односу на друге, каже за „Политику” директор ЈП Национални парк Тара Душан Миловановић.

– Шестина целокупног подручја под шумама су резервати Таре, у које човек улази само као туриста или научник истраживач – објашњава Миловановић. – Ту нема никакве сече дрвета, оно што падне природно иструли, не дира се. Понегде у тим резерватима човечја нога није ни крочила, то су, практично, прашуме, површина тих простора у девет резервата је око 3.000 хектара. То су најдрагоценији простори. Панчићеве оморике, рецимо, највише има у овдашњим резерватима Тепих ливада, Звезда, Брусница, Љути брег, Било и Црвене стене, док су најстарије букве у кањону реке Раче. 

У осталих пет шестина планине Таре могућа је сеча шума, од ње се, поред осталог, и Национални парк издржава, али је она строго контролисана и планирана. Уколико прирасте одређен број кубика увек се сече мање од тога. Кад је планом за прошлу годину било предвиђено да се посече 40.000 кубика различите врсте дрвета, план за ову годину обавезно је мањи од те цифре.

– Наравно да се ту сударају интереси, јер је велика потражња за дрветом која изискује већу сечу. Ако бисмо се служили том логиком, онда би из године у годину било сечено све више, па у једном тренутку не би имало шта да се сече. Без обзира на потражњу, желимо да сачувамо шуму. Из тог разлога наши расадници просечно годишње испоруче 100.000 садница смрче, јеле и бора приватницима власницима земљишта који, кроз програме министарства, пошумљавају површине у свом власништву – напомиње директор Националног парка Тара. Он додаје да је, наравно, немогуће сасвим спречити крађу шума и бесправну сечу, али да такво кршење закона није толико изражено, јер су ту надзорници „ренџери” који контролишу како се чува шумско благо.

Од 1960. године, кад је извршен први тотални премер дрвне масе на Тари, такво мерење обавља се сваких десет година. Помаци набоље већ су потврђени. Године 1990. на простору газдинске јединице Тара, где су највеће и најбоље шуме, просечна кубна маса дрвета по једном хектару била је 463,7 метара кубних. Деценију касније већ је достигла 476,4 метра кубна, с тим што је шума била квалитетнија него до тада: са више букве и лишћара који поправљају квалитет земљишта. У Националном парку Тара с правом очекују да ће наредно мерење 2010. године показати да „плућа Србије” постају све јача.