Уторак, 21.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Како је Јовановић постао Шпрајц

Хрватски феномен промене српских у несрпска имена и презимена: у само две године, 1992. и 1993, у само једном хрватском граду, Осијеку, 1.236 особа променило је своје име и презиме

Недавно су скоро сви медији у региону пренели вест да је Бранимир Главаш, оптуженик за ратне злочине, на „Фејсбуку” написао да је побио премало људи. Иако је уз „премало”  ставио „смајлић”, медији констатују да је контекст дискусије далеко  од шаљивог.

Наиме, на „Главашевом отвореном зиду”, испод статуса у којем је најавио тужбу против Зорана Шпрајца зато што га је 5. јула у емисији РТЛ „Директ” назвао ратним злочинцем, развила се дискусија пуна мржње према том телевизијском уреднику, у којој се расправљало  о његовом пореклу, спомињало се његово бивше, „српско” презиме, предлагало да се прогна, па и ликвидира, а доста од тога је Главаш и „лајковао”. А кад га је неко упитао колико је људи побио, одговорио му је већ цитирано „премало”, уз поменути „смајлић”.

У изјави за хрватски портал „Индекс” Главаш је свој поступак објаснио: „На провокацију како одговорити него провокацијом, питање је провокација, па је и одговор таквог карактера.”

О Главашу сам писао и на овим страницама („И Главаш помогао Колинди”, 26. јануара 2015), па о њему и његовом „лику и (не)делу” овог пута нећу писати, али ћу се зато осврнути на феномен промене „српских” презимена, а често и имена од почетка деведесетих који траје до данашњих дана. Један од њих је и већ од Главаша прозвани Зоран Шпрајц, угледни хрватски водитељ, продуцент и телевизијски новинар.

На порталу „биографија.цом” пише да је Зоран рођен 1968. у Славонском Броду, где је завршио основну и средњу школу, након чега се сели у Загреб, где  уписује Факултет политичких наука, на којем је и дипломирао. „Рођено презиме било му је Јовановић, али је касније узео мајчино презиме Шпрајц, будући да никад није ни живео с оцем, а то презиме било је и много звучније за јавну особу”, (!?), пише на споменутој интернетској страници.

Презимена Јовановић одрекло се и неколико хрватских политичара, од којих је најпознатији Роберт Подолњак, рођен у Вараждину, 1958, изванредни професор на Катедри за уставно право Правног факултета у Загребу, редовни члан Академије правних наука Хрватске, Хрватског удружења за уставно право, Међународног удружења за уставно право (ИАЦЛ) те Хрватског политолошког друштва. Познат је и као један од водећих уставноправних стручњака, као и чланова странке Мост независних листа, на чијој је листи 2015. изабран у Хрватски сабор. Подолњак је још у јуну 1992. у „Вараждинским вијестима”, уз тврдњу да је Хрват, јавно објавио разлоге зашто је у октобру 1991. променио презиме Јовановић: „Свакако не због неке угрожености, него стога што то презиме, хтели или не хтели, изазива – и још ће дуго изазивати – негативне конотације.”

(Срђан Печеничић)

Хрватски портал за друштвена и културна питања „телеграм.хр” у јануару 2016. објавио је истраживање о масовним променама имена током деведесетих, које потписује познати осјечки новинар Драго Хедл, у којем се тврди да је „у само две године, 1992. и 1993, кад је рат у Хрватској престао, а трупе Унпрофора већ биле распоређене на линијама раздвајања Хрватске војске с једне и побуњених Срба и њихових паравојних јединица с друге стране, у само једном хрватском граду, Осијеку, 1.236 особа променило своје име и презиме”.

У граду Осијеку „господар живота и смрти”, и ратних и поратних година, био је управо поменути Б. Главаш, којем се и понавља суђење због монструозних ликвидација осјечких Срба у акцијама познатим под називима „гаража” (наливали их сумпорном киселином из акумулатора) и „селотејп” (залепљених уста и везаних руку селотејпом довозили их на обалу Драве, где су пуцали у њих и гурали у реку).

„Збирних података колико је хрватских грађана првих поратних година замијенило име и презиме нема, али су процјене да се радило о десетинама хиљада. Непоћудна имена и презимена нису се мењала само у ратом захваћеним подручјима, него, примјерице и у Вараждину где рата – изузев десетак дана борби за заузимање тамошње касарне, није ни било – а ипак је, само 1992, у том граду поднесено 120 захтјева за промену имена”, наводи се у поменутом истраживању.

Иако не постоје подаци о разлозима промене презимена и националности оних који су их мењали, јасно је, према овом истраживању, зашто се то догађало. Атмосферу која је тада владала, не само у ратом захваћеној Славонији, него и у целој Хрватској, „Телеграму” је описао један дугогодишњи културни радник из Осијека, који је испричао да је своме деветогодишњем сину због задиркивања вршњака српско име променио у име једног хрватског кнеза.

Свако од нас Крајишника има барем неког рођака или комшију који је остао да живи под хрватском влашћу и који је себи и (или) члановима породице променио „српско” име и (или) презиме у „несрпско”.

Српкињи Љепосави са бенковачког подручја, која је у току рата са породицом остала у Задру, неколико година после рата умро је отац, којег је после „Олује” из крајишког села довела код себе. Неко од комшија, који је знао њено право име, одштампао је умрлице на којима је прво име међу ожалошћенима било кћеркино и полепио их по задарским улицама. А кад је Љепосава видела своје име на умрлици свога оца јако се расрдила на комшију и натерала га да их све поскида и да одштампа нове на којима је уместо српског Љепосава писало неутрално име Сека, под којим су је знале комшије. Рођаки Хрватици, која је из Србије дошла на сахрану њеног оца, свој поступак је оправдавала тиме што жели заштити своју децу школског узраста да њихови другари преко њеног правог имена не би „прокљувили” да им је мајка Српкиња јер би онда били шиканирани.

Секиног оца, иако је до пред смрт долазио на богослужење у задарску православну Цркву Свети Илија, у којој је тада служио парох Петар Јовановић, сахранио је католички свештеник. Те године на „духовној територији” коју је покривао свештеник Јовановић умрло је тридесет Срба, од којих је он сахранио само једног, а све остале католички свештеници.

Ни Љепосави ни хиљадама других Срба који су своја рођена имена мењали у „несрпска”, што је у правилу било у комбинацији са променом вере и нације, не замерам на том чину. Замерам друштву и држави која их доводи у такву ситуацију.

Документационо-информативни центар „Веритас”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари17
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Саша
Обзиром да је СПЦ деценијама тврдила да Срби могу бити САМО православци, моји преци из околине Дубровника, Срби католици, напустили су своје српско презиме и узели хрватско.
marko markovic
Gospođa Anja Šimpraga iz Knina, srpske nacionalnosti, zastupnica u Hrvatskom Saboru na izbornom plakatu je napisala... Nije važno da li si Srbin ili Hrvat, bitno je da si čovjek ! Veseli kako među mladima u Kninu takvih podjela nema. Većina ljudi se drži te izreke, i tužno je da ljudi kriju svoj identitet. To nije slučaj samo u Hrvatskoj, naravno da toga ima i u Srbiji, gdje je moja rođakinja, profesor u beogradskoj Srednjoj školi, promijenila očevo prezime ! Radimo na pomirenju zajedno !
Леон Давидович
Колико је у НДХ било злочинаца чији су преци некада променили веру.
Нада Латиновић
Ништа чудно. У Хрватској се у континуитету спроводи Старчевићева и политика Цркве у Хрвата. Жалосно је што се, променом имена и вере, стварају будући српски јаничари
Ranunculus montanus
Одавно нисам прочитао овако тужну причу.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.